Svi Trampovi zaokreti

Jednog jesenjeg jutra 2016. godine, cela Zapadna Evropa probudila se u panici jer je strašni rasista Donald Tramp izabran za predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Ispostavilo se da je Tramp vrlo brzo odustao od većine MAGAlomanskih pretnji i obećanja, te se savršeno lako utalio sa ostatkom svojih kolega milionera. Situacija je danas slična: Evropljani se užasavaju novim Trampovim mandatom i njegovim najavama promene kursa američke politike. No, da li išta zaista treba da nas iznenadi?

Svakako da je već došlo do značajnih promena. Pri tome ne mislimo na nacističko paradiranje Ilona Maska, ili na Trampovu tobožnju antikorupcijsku platformu – štaviše, najavljeni luksuzni hotel njegovog zeta na mestu Generalštaba, simbola NATO bombardovanja u Srbiji, već ispušta zadah korupcije. Promene su, s jedne strane, došle u oblasti ekonomske politike. Početkom februara SAD su uvele dodatne carinske takse na robu iz Kanade i Meksika (po 25%), te standardno iz Kine (10%). Ali to je još uvek bleda senka Trampovih bombastičnih najava o povećanju carina Evropi i uvoznoj taksi od 60% na robu iz Kine. Štaviše, protekcionizam više nije iznenađenje: on je reakcija niza zemalja na krizu neoliberalnog kapitalizma.

Daleko značajnija promena koju je Trampova administracija uvela leži u sferi spoljne politike, posebno po pitanju Ukrajine. Uoči trogodišnjice krvavog rata na istoku Evrope, Tramp je presekao Gordijev čvor zaobilazeći sve evropske zvaničnike – pa i samog Zelenskog – i direktno pregovarajući s Putinom. Deluje da je Tramp spreman da napravi određene ustupke Rusiji, kako teritorijalne tako po pitanju sfere uticaja kojoj će Ukrajina pripasti. Šargarepa članstva u NATO-u pojedena je tokom Bajden–Haris administracije.

Otkud ta promena? Trampovo javno ponižavanje Zelenskog nije samo taktika ucenjivanja kako bi američkoj rudarskoj industriji obezbedio pristup ukrajinskim rudnim bogatstvima. Oprobani recept ulaganja američkog javnog budžeta u vojsku sada se, s masnim kamatama, refundira pravo u džepove privatnih tajkuna. Pa ipak, glavni razlog ovako dramatičnog napuštanja doskorašnjeg „saveznika“ je dugoročniji: priprema za nadolazeći sukob s Kinom.

Amerika je i dalje neupitno najveća privreda na svetu i vojno najjača država. No, njen ekonomski rast je iz godine u godinu sve niži, dok rast kineske privrede konstantno ide naviše, sa tendencijom da naredne decenije prestigne SAD. Američki planeri neće sedeti skrštenih ruku dok ih Kina, usled centralizovanijeg planiranja i većih izvora jeftine radne snage, prestiže na svetskom tržištu, već godinama agresivno predupređuju taj scenario.

Ulazak SAD u rat u Ukrajini bio je vođen ciljem jačanja njihovog imperijalističkog bloka. Evropska unija se, uprkos formalnoj nezavisnosti, u ratu potpuno podredila interesima američke spoljne politike. Privreda EU je praktično već dve decenije u problemu: oslonjena gotovo isključivo na uslužni sektor, efekte krize je nakon 2008. godine samo odložila merama štednje; njen jedini proizvodni sektor, automobilska industrija, u međuvremenu je izgubio trku na globalnom tržištu sa ekspanzijom proizvodnje električnih vozila; a teret duga se, naročito nakon kovid-pandemije, svezao kao omča oko vrata evropskih zemalja. Rat u Ukrajini ne samo da je doveo do poskupljenja cene energenata i prateće unutrašnje krize, nego je nametnuo i veća ulaganja u vojnu industriju. Ne računajući SAD, danas 23 članice NATO-a ulažu više od 2% svog budžeta u vojsku, dok je to pre rata činilo samo njih šest.

Unutrašnji razdori između lidera evropskih zemalja po pitanju politike Unije predstavljali su mamac za SAD. Dodatno tovareći magarca koji je već zaglavljen u blatu, Amerika je prepoznala da joj „evropski projekat“ od početka decenije ne može pružiti nikakav efektivan otpor, te je s ratom našla mehanizam da obezbedi veće evropske doprinose NATO-u i da EU pretvori u nedvosmislen instrument protiv svojih neprijatelja. Povlačenjem američkih doprinosa evropskom bezbednosnom pojasu, evropske zemlje će biti primorane da skoro dupliraju svoja ulaganja u vojsku, uz već postojeće probleme odbijanja služenja vojske i opšteg društvenog nezadovoljstva.

Nakon uspešnog podređivanja evropskog „saveznika“ sopstvenim interesima, SAD su izvukle iz naftalina i prilagodile Kisindžerov plan iz ranih sedamdesetih. Naime, u tadašnjem hladnoratovskom sukobu sa Sovjetskim Savezom, Niksonova administracija zanemarivala je ideološka neslaganja i posebno popustljivo gradila prijateljske odnose sa Kinom – tada još uvek nerazvijenom ali ogromnom zemljom i već tada nuklearnom silom – upravo da bi sprečila približavanje SSSR-a i Kine te jačanje sebi suprotstavljenog bloka. Slično je i sada, iako su uloge blago zarotirane: zanemaruju se sve ideološke odrednice antikomunizma i kvazidemokratičnosti zarad praktičnog interesa preživljavanja, te se Rusiji odjednom podvlađuje da bi se odvukla od saradnje sa Kinom.

Uprkos površinskim razlikama u odnosu na Bajdenov mandat, Trampova spoljna politika samo je novi vid prilagođavanja Amerike na novu, multipolarnu stvarnost sa jednim te istim ciljem – očuvanjem američke globalne hegemonije. Kuknjava evropskih birokrata zbog američkog napuštanja Ukrajine i ponovno naoružavanje koje najavljuju ne znači samo to da Evropa na sebe preuzima teret ovog rata i ukrajinske bezbednosti, već i da celokupan radni narod može da bude žrtva opasnog manevrisanja u svetu koji sve dublje srlja ka ratnom razaranju. Otpor takvoj putanji nećemo izgraditi ako budemo lamentirali nad smrću neoliberalnog mita, čekali Trampovog zamenika, ili se svrstavali uz bilo koju imperijalističku silu. Putanja otpora leži isključivo u organizovanju radničkih masa za revolucionarni cilj – svrgavanje kapitalizma i uspostavljanje socijalističkog društva!