Trampov neuspeh da okonča „večite ratove“ simptom je opadanja velike sile
Izrael je 13. juna izvršio agresiju na još jednu bliskoistočnu državu – i to ne bilo koju već Iran, svog glavnog takmaca za ulogu regionalne sile. Još gore, napadu na Iran pridružile su se i Sjedinjene Države, rizikujući time da po ko zna koji put pretvore Bliski istok u poprište krvoprolića i razaranja.
Britanski marksista Aleks Kalinikos u ovom članku objašnjava očajničku logiku američkog izvoza rata, u svetu koji iz dana u dan sve više ugrožava imperijalistička trka do dna. Tekst preveo Nemanja Stanimirović.
Eto, Donald Tramp je sada zaista prevršio svaku meru.
Ipak, uprkos razornoj moći bombi za razbijanje bunkera koje su njegovi bombarderi B-2 bacili na iranska nuklearna postrojenja, ovaj potez pre je znak slabosti nego snage Sjedinjenih Američkih Država.
Inicijativa je zapravo u rukama izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, a ne Trampa. Još od sedmog oktobra 2023. godine, Netanjahu je dovodio SAD u položaj da nemaju drugi izbor osim pristajanja na čitav niz nasilnih ofanziva. Prvo i najvažnije, započeo je genocidni rat u Gazi. Zatim je usledio napad na Liban, koji je ozbiljno oslabio Hezbolahov pokret otpora. A sada imamo i rat protiv Irana.
Netanjahu je pred „kolektivni Zapad“ iznova postavljao izazov da se usudi da mu uskrati pomoć. I „kolektivni Zapad“ je iznova popuštao i saučestvovao u njegovoj agresiji. Prva dva puta, ključni pomagač bio je Džo Bajden. Ovoga puta, to je Tramp. A on je otišao još dalje – ne samo da je obezbedio oružje, obaveštajne podatke i protivvazdušnu odbranu, već se i direktno priključio napadu.
Nema sumnje da Trampova umešanost u rat seže još dublje. Iranski režim s pravom može da se žali na ponašanje evropskih sila, koje su ga zavlačile tokom pregovora o nuklearnom programu u Ženevi.
Posledica toga jeste da su napadi izraelske vojske i Mosada potpuno iznenadili iranski režim. Jasno je da je Tramp bio unapred obavešten o tome. Izgleda da je verovao kako će izraelski napadi primorati Iran da odustane od svog nuklearnog programa.
A kada se to nije dogodilo, odlučio je da i sam udari. Šarada o „roku od dve nedelje“ za odluku o napadu, i izjave poput „Možda ću to da uradim, a možda i neću“ potencijalno su zavarale političare poput Kira Starmera; no, iranski režim je na vreme premestio nuklearne materijale — uključujući, po svemu sudeći, i zalihe obogaćenog uranijuma — sa lokacija kao što je Fordo.
Već mesecima traje borba unutar Trampove administracije oko toga da li da se priključi izraelskom napadu na Iran. „Neokonzervativno“ krilo Republikanske stranke — isto ono koje je podržavalo katastrofalne ratove Džordža Buša u Avganistanu i Iraku — želelo je da sledeća meta bude Iran. Izgledalo je da su poraženi kada je Majk Volc smenjen s mesta savetnika za nacionalnu bezbednost pre nekoliko meseci.
Međutim, očito je da se tas na vagi ponovo pomerio na njihovu stranu. Verovatno je to rezultat Netanjahuove strategije eliminisanja „Osovine otpora“ – počev od Hamasa, preko Hezbolaha, do Irana sada.
Ova nasilna potera za izraelskom „bezbednošću“ je uzaludna. Sama brutalnost tih napada samo produbljuje i širi mržnju, iz koje će se potom rađati novi talasi otpora.
Tramp je u međuvremenu besramno pogazio svoja predizborna obećanja da će okončati američke „večite ratove“ na Bliskom istoku. Njegov pokret MAGA [Make America Great Again] je podeljen. „Ogromna većina ljudi ne želi da se upliće ni u šta od ovoga“, izjavio je Stiv Benon, lider fašističkog krila Trampove koalicije.
Sa stanovišta američkog imperijalizma, podržavanje Netanjahuovih vojnih avantura nema mnogo strateškog smisla. Ako Iran odgovori širenjem rata po čitavom Persijskom zalivu, Tramp će pasti u nemilost ultrabogatih naftnih monarhija u regionu. Do pre neku nedelju pokušavao je da ih pridobije – ali isto to radi i Kina, koja je pritom najveći kupac energije iz regiona.
Tramp bi, poput Baraka Obame i Džoa Bajdena pre njega, trebalo da se oslobađa drugih obaveza kako bi se fokusirao na kineski izazov američkoj hegemoniji. Umesto toga on se, kao i njegovi prethodnici, sve više zaglibljuje na Bliskom istoku.
Zanimljivo predavanje za američki Savet za inostrane odnose nedavno je održala Orijana Skajlar Mastro. Ona je nekada radila kao planer u Pentagonu, fokusirajući se na kinesku „pretnju“. Posebno je istakla kinesku „stratešku disciplinu“ i njihovo odbijanje da ih SAD uvuku u zamke lokalnih kriza.
Prema njenim rečima, kineska država „ne veruje u vojne intervencije u inostranstvu kao sredstvo širenja moći“. Kina želi vojnu dominaciju u Aziji, ali se u ostatku sveta „oslanja na politička i ekonomska sredstva“.
Nasuprot tome, SAD i dalje pokušavaju da „rade sto stvari istovremeno, a to je način na koji velike sile propadaju“.
Hegemone sile po prirodi stvari moraju da delaju na više frontova. Ali kada dopuste da ih neka klijentelistička država uvuče u opasni rat koji vodi, onda su već na putu silaska sa svetske pozornice.
Učiniti Ameriku ponovo velikom? Tramp zapravo postiže suprotno.
Želiš da podržiš rad Kontranapada?
Javi se za svoj primerak u elektronskoj ili paprirnoj formi.