Treba nam promena ekonomskog modela

Evropska unija je u procesu odabira strateških projekata koji će njenoj privredi obezbediti izvore tzv. kritičnih sirovina i, kako se nada, konkurentnost na svetskom tržištu. Vučić se nada da će, ako EU i Rio Tintu da dolinu Jadra na tacni, uspeti da ostane u milosti stranog kapitala i izbori se sa pritiscima koje masovni pokret u Srbiji postavlja pred njegov režim.

Povodom ovih dešavanja objavljujemo dužu priređenu verziju intervjua koji smo krajem 2024. godine napravili sa Aleksandrom Matkovićem, jednim od najglasnijih naučnih i aktivističkih glasova protiv Rio Tinta. Matković je naučni saradnik pri Institutu ekonomskih nauka u Beogradu i spoljni saradnik Transnacionalnog instituta u Amsterdamu. Razgovarali smo o odnosu između „zelene tranzicije“ i krize evropskog i svetskog kapitalizma, o prelivanju posledica kapitalističkog takmičenja za profite na pleća radnog naroda, kao i o značaju pokreta protiv Rio Tinta u Srbiji. Kraću verziju intervjua objavili smo u 12. broju Kontranapada.

Evropski kapitalizam i Rio Tinto

Pojednostavljeno, priča počinje 2008. godine, kada se razvijaju tri različita odgovora na krizu – u Kini, SAD i EU. U Americi smo imali „bejlautove“ [bailouts, pokrivanje dugova banaka i drugih finansijskih institucija od novca poreskih obveznika, prim. ur.], u Evropi mere štednje, a u Kini fiskalne stimuluse koji su doveli do razvoja železnice, zdravstva, čelične industrije itd. Kao posledica te krize, u Evropi se dešava nekoliko stvari. Pre svega, opadaju deonice evropskih firmi, a sa druge strane dešava se kriza profitabilnosti nemačke auto-industrije. Sve većoj konkurenciji kineskih i evropskih auto-proizvođača koincidiraju izveštaji IPCC-a [Međuvladin panel za klimatske promene pri UN, prim. ur.], koji su na neki način prouzrokovali da se naučna predviđanja o uticaju industrije na okolinu pretoče u određenu vrstu „policy predloga“. Kao politička reakcija na te izveštaje, imamo rokove za zelenu tranziciju – do 2030. godine za Evropu i do 2060. godine za Kinu. To počinje da utiče na auto-industrije širom sveta da izmene osnovnu strukturu svojih proizvoda – i tu se zaoštrava trka oko električnih kola.

No, problem je bio u tome što birokratizovana Evropa pokušava da politički presadi odluku oko zelene tranzicije na spomenutu ekonomsku realnost, koja je sve sem poželjna. Evropa je u nekom pogledu ostala u dvadesetom veku: poseduje tu izvozno orijentisanu auto-industriju kojoj je potrebno izmeštanje sklapanja delova na periferiju Evrope, kao i strana tržišta. Međutim, zbog razvoja kineske auto-industrije koja joj je konkurent, to uglavnom više nije moguće. Evropska luksuzno orijentisana auto-industrija prosto nije sposobna da uspešno konkuriše kineskoj, okrenutoj ka jeftinijim modelima. Ona ulaže velike sume u lobiranje, pre svega u Nemačkoj ali i u Srbiji, kako bi se obezbedile ogromne subvencije za električna vozila, a razlike u dostupnosti vozila time iznivelisale. U svemu tome niko nije ni razmislio o odustajanju od privatnih vozila i usmeravanju investicija na propadajući sektor javnog prevoza koji je u krizi, pre svega u Nemačkoj, a i šire.

Spomenuta zelena tranzicija – ovakva kakvu smo je „dobili“ – zato povlači mnoga geopolitička pitanja, između ostalog i pitanje litijuma u Srbiji. Mogla bi se rešiti tako što će je države shvatiti ozbiljno: smanjiti potražnju za litijumom, proizvodnju električnih automobila, preći na investicije u javni saobraćaj, pa i u diverzifikaciju hemije samih baterija. Trenutno se litijum u retorici Evropske komisije propagira kao nekakav ključ zelene tranzicije, iako njegova važna uloga proizlazi iz vrlo specifičnog konteksta Evropske unije. I sam Rio Tinto je usamljen među rudarskim kompanijama upravo po tom fokusu na litijum. Nakon ogromnih uloženih resursa u Srbiju, Rio Tinto ima snažan interes da nastavi taj fokus, te neće tako lako odustati. No, bilo kako bilo, to su ta tri ključna igrača: sprega rudarskih kompanija i evropske auto-industrije, podržani od strane Evropske komisije.

Takođe, spomenuo sam nisku profitabilnost evropske auto-industrije, ali ono što se ređe spominje jeste da Rio Tinto takođe pati od niske profitabilnosti već duže vreme. Štaviše, gledano u istorijskom kontekstu, zeleni materijali imaju manju energetsku gustinu – to je količina energije koja se može izvući po jedinici mase ili zapremine tog minerala – od nafte i drugih izvora energije. Baš zato što imaju manju energetsku gustinu, njih u proseku treba više, mnogo više nego što se kopalo i u starim, istorijskim kolonijama. Ovde je ipak reč o industrijskom sektoru 21. veka – mi sada imamo kapacitet da prevrnemo boga oca. Istina je da postoje razne debate o stvarnoj veličini potrebe za tim materijalima, ali ono što je bitno jeste što postoji snažan interes rudarskih kompanija da se kopa. To ih navodi da se hvataju za litijum kao neku slamku spasa, da nas vrate u period kolonizacije, ili nešto vrlo nalik njemu – ekstrakciji prirodnih resursa, ni na trenutak ne uzimajući u obzir prava naroda koji tu živi. Ljudi misle da se kolonijalizam svodi na prosto nasilje, potcenjujući ulogu ekonomije, koja je istorijski zapravo primarna jer je dovela do industrijalizovane eksploatacije i kolonizacije na globalnom nivou.

Ono što je bitno za nas jeste da taj litijum neće biti korišćen za domaće potrebe. Najveći mit koji treba razbiti, a koji Komisija propagira, jeste da je ovo „win-win“ situacija za periferiju i centar. Ovo je rudnik vrlo kratkog životnog veka. Otvara se tu pitanje – koji je naš koncept razvoja? Naše industrijske strategije razvoja su katastrofalne. Manje od 1% stanovništva može da kupi električna vozila, i sve će to biti subvencionisano. Štaviše, mislim da zbog krize auto-industrije neće ni biti toliko potražnje za litijumom, pogotovo ako krene da se reciklira. Sve ovo može da nas ostavi na stepenu razvoja koji je problematičan, u statusu rudarske kolonije. Kada si video da se neka rudarska kolonija, na primer Kongo ili Ruanda, razvila dalje od toga? Nama je prodavana ta neka glupa pričica iz vladajuće klase, i mislim da će oni sami sebe otkriti kao sluge stranog kapitala u najbukvalnijem smislu, a to je još nešto što treba da ističemo.

Zelena tranzicija i „tehnološki momentum“

Tehnološki momentum se kao pojam razvio u kontekstu nemačke kompanije IG Farben. Njena najveća privatna investicija je svima dobro poznata: Aušvic. Investirala je u sintetička goriva misleći da će postojati značajna potražnja, ali im planove kvari Velika depresija; sarađivali su sa američkom kompanijom Standard Oil, a u tom trenutku nijedan dolar ne može da prođe između Amerike i Nemačke. Ona se onda orijentiše ka državnoj potražnji – a gde će se ona naći ako ne u vojsci. Učestvuje u polutajnom programu ponovnog naoružanja Nemačke, što ju je zbližilo sa režimom. Tako su posle nekog vremena investicije postale toliko velike da više nije bilo izlaza. Sve je moralo da se podredi tome da taj projekat sintetičkih goriva bude isplativ, ali to nikada nije postao jer je Nemačka izgubila rat. Jedan američki istoričar tehnologije, Tomas Park Hjuz je to definisao kao tehnološki momentum, zato što je ta jedna tehnologija tokom vremena počela da uvlači sve u sebe: novac, radnu snagu, državu... Društveni efekat te investicije postajao je sve veći i veći.

S tim na umu, ako pogledamo specifičan primer zelene tranzicije, mi po prvi put imamo rok za neku tranziciju. Srbija na primer nije rekla „Mi ćemo doći u kapitalizam tog i tog dana“. Brzina ove tranzicije je takva da će se dešavati ogromne greške, pogrešne investicije, i da će taj tehnološki momentum koji je inherentan svakom pokušaju razvoja kapitalizma u novom investicionom ciklusu početi da proizvodi slične efekte. Vidimo kako je Rio Tinto investirao 2,1 milijardu evra do trenutka kada je projekat prvi put obustavljen, i on će učiniti sve da se ta investicija isplati.

Svaki mineral je dosta specifičan, ali i sama ekstrakcija je dosta specifična. Da bi se došlo do više vrednosti potreban je jedan deo kamena koji je vredan, a da bi se on obradio, potrebni su i specifični hemijski procesi koji su unikatni za svaki element. Tu imaš i direktnu vezu sa teorijom viška vrednosti: doslovno svako kopanje predstavlja čin dolaska do elemenata koji imaju tržišnu odnosno razmensku vrednost, a sve ostalo (jalovina), što i može imati upotrebnu vrednost ali nema razmensku vrednost, mora se odstraniti. Nije za džabe Lenjin rekao da je u rudarstvu najočiglednije funkcionisanje kapitala. Odatle imaš i vezu sa tržišnim fluktuacijama: ako cene nekog elementa opadaju, svi ti procesi postaju odmah teže održivi i sve se direktno odražava na proces proizvodnje, gotovo neposredno.

Ukoliko dođe do krize u auto-industriji, naravno da će rudarstvo morati da se prilagodi, jer od toga živi. A ako postoji rok za harmonizaciju cele jedne ekonomije, ti ćeš imati ogromnu želju rudarskih kompanija da se uleti u kopanje elemenata bitnih za zelenu tranziciju pre tog roka, kako bi bile konkurentne. Isto važi i za auto-kompanije, pogotovo zbog spomenute krize profitabilnosti. Imaćeš veliki spoj između država i njihovih korporacija, jer korporacije neće moći same sve to da izvedu – kao što ni IG Farben nije mogao ranije, već je morao da se oslanja na autoritarni režim za potražnju, od koje je najlukrativnija vojna – a i jer će čak i u vreme mira nastajati sve veći i bliži spojevi između multinacionalnih korporacija i zemalja centra kapitalizma, a na štetu perifernih zemalja. To će uvesti i sve veće konflikte u ovoj svetskoj borbi za resurse.

Zato sam u svojim tekstovima upozoravao da će ovaj tehnološki momentum kod različitih investicija zapravo da sve više aktivira upravo taj državnokapitalistički momenat. Mislim da će nastajati sve veći konflikti, i da će sve više zelena tranzicija biti povezana sa nasiljem, te da će je to i ugroziti. Ovo je strukturni momenat za koji mogu da potpišem da će se desiti. I nakon razgovora sa evropskim birokratama, ja sam ubeđen da oni ne znaju šta se dešava ili im prosto nije stalo zato što su plaćeni, ali u svakom slučaju postoji ta tendencija koju ne uzimamo za ozbiljno i tehnološki momentum koji zaista preti da celu stvar okrene ka nasilju, sa čime se već i počelo u Srbiji.

Kina i Evropa

Deo naše levice ima nekakav histeričan odnos prema Kini, u smislu da je postalo normalno da mi razumemo sve što se dešava sa kineskim investicijama u Srbiji kao neku veliku kinesku ekspanziju. Američka propaganda obožava da govori o Kini kao pretnji, a pretnja je jer je Kina navodno u „ekspanziji“. Onda taj narativ kao papagaji ponavljaju i evropski mediji, a onda ovi naši ponavljaju sve što kažu evropski. Imate kao neki pokretni lanac američke propagande.

Ali ja ne bih rekao da je ovde reč o tome, o ekspanziji Kine. Mislim da je ceo narativ okrenut naglavačke i da bi ga trebalo obrnuti. Nije toliko problem nekakva ekspanzija Kine, niti ta ekspanzija prati američki model u vojnom smislu; u ekonomskom, Kina zapravo ima probleme sa internim dugovima i njene investicije u Evropu su opale drastično od 2016. godine. Problem je nešto drugo, a reč je o evropskom „skupljanju“, o kontrakciji ekonomija EU. Stvar je pre svega u tome što Evropska unija ne investira u infrastrukturu, te imaš otvoreno polje za druge. Drugo, vrednost akcija evropskih kompanija opada, a one imaju toliko kapitala kao i pre. Kina je nekada zaista imala blagu formu ekspanzije, koja naprosto prati njen ekonomski razvoj – naravno da će više firmi investirati vani ako vam raste ekonomija, prosto će ih biti više statistički, ali kao što sam rekao, to je opadalo u Evropi od 2016, i inicijative poput „Pojasa i puta“ su dosta decentralizovane. Ali ako pogledamo sveukupno, količina kineskog kapitala koji ide u Srbiju čini manje od 1% njenog izvoza kapitala. Srbija se ni ne pojavljuje u platnom bilansu Kine, toliko je to mala cifra. Toliko smo nejednake veličine da to malo kapitala što uđe izgleda kao kolonizacija.

A šta se zapravo dešava? Mislim da Vučić i SNS snose većinu odgovornosti za ovo što se dešava u tom pogledu. Naravno da postoje određeni faktori koji teraju kineski kapital vani, kao što su pooštravanje kazni za štetu životnoj sredini, monopolizacija auto-industrije i slično. Imamo slučajeve gde lokalne kineske vlasti jesu dale naređenje da se izmesti proizvodnja iz zemlje kako bi se očistila njihova provincija. Vučić, sa tom svojom politikom dodvoravanja svakome ko ulaže strane direktne investicije, ima ključnu ulogu: dogovara se sa kineskim kompanijama, čiji je stvaran cilj da dođu u Evropsku uniju a ne Srbiju, jer tako dolaze do boljeg tržišta, skupljaju prestiž itd. Srbija tu igra neku sporednu ulogu. Treba dodati i da priroda kineskih investicija mnogo zavisi od konteksta zemlje u koju ulaze. Zato na primer u Hrvatskoj nećeš imati radne kampove, jer su sasvim drugačije regulacije.

No, ono što objedinjuje Srbiju sa Kinom i Evropskom unijom u ovom slučaju jeste upravo vlast SNS-a. Rio Tinto sarađuje sa Zijin-om u istraživanju ruda na jugu Srbije, to se čak može naći na njihovom sajtu. Onda, Rio Tinto i Adriatic Metals, koji kopaju u Bosni, finansiraju Dundee, koji kopa zlato na Homolju. Pritom, najveće akcionare Rio Tinta upravo čine kineske kompanije, koje su inače zadužene za kopanje u Africi. One i masovno dobijaju novac iz evropskih fondova, i to van Srbije. Ono što zapravo imamo jeste mreža između različitih rudarskih kompanija i Evropske komisije, koja postaje sve jača – i to su kompanije koje mogu biti kanadske, australijske, kineske itd. One sarađuju. To je ono što treba da bude tačka fokusa. Ja mislim da čitava ta američka propaganda o „big bad China is coming to get you“ ne pije vodu. Ono što pije vodu i što treba istražiti jeste kako rudarske kompanije međusobno sarađuju. One su sve nalik jednoj velikoj porodici – imaš daljeg rođaka Ziđina, imaš Dandija, imaš RT... Svi se znaju i sarađuju dok se mi ovde svađamo oko toga da li je gora Kina ili EU. Voleo bih da se ta propaganda istraži i da zapravo shvatimo da smo mi tako razjedinjeni, male balkanske države, pod nasrtajem rudarskih kompanija usled zelene tranzicije.

O stanju i budućnosti pokreta protiv Rio Tinta

Pitanje pokreta je ključno. Rekao bih da je državno nasilje otkrilo odnos snaga – sada se zna ko ide do koje granice, da ne kažem ko je ko. Kada policija uleće, kuće spaljuju, kada se ljudi kidnapuju, to razdvaja žito od kukolja, tera ljude da razmišljaju drugačije u strateškom smislu. Ako pričaš i sa kim iz Evropskog parlamenta, prvi će ti reći da Komisija samo jedan argument sluša: silu. Nju zanima samo: „Ako uložimo ovde novac, da li dobijamo nešto ili će nam ludaci slomiti mašine?“ Sve ostalo, ekonomija, pravo i slično – to se lako može uplesti u neke priče. Komisija će zaista slušati samo ako stvarno postoji pokret u čije ime se da pregovarati. Tek tada možemo govoriti o mogućnosti da naša zemlja kaže „ne“ Rio Tintu.

Desnica je u ovoj priči prisutna, ali zbog svoje okrenutosti ka prošlosti u suštini ima ograničen domet, koji moramo da imamo na umu. Mislim da je problem sa desničarske strane – kako desničara u užem smislu, tako i na primer Sava Manojlovića – to što se oni bune iz perspektive, „To je naša dedovina, tu je Karađorđe rođen“ itd. A ta vizura je takva da će nas nespremne dočekati neki događaji ako ne budemo shvatili političko-ekonomsku pozadinu stvari, i tu mislim da levica mora da bude apsolutno jaka. Mi smo ti koji treba da kažu: „Slušaj, ovo je interes nemačke auto-industrije, ovaj iz Evropskog parlamenta ti je stran na svaki drugi način, ali sada ti može pomoći.“ No, iznad svega, naše je da kažemo ne samo da je SNS sluga krupnog kapitala, da treba reći „ne“ Rio Tintu, nego i da treba reći jedno odsečno „ne“ celom ekonomskom modelu koji nas je doveo u situaciju da uopšte moramo da se borimo protiv Rio Tinta. Ljudi vole borbu, i kada ste prinuđeni da se borite vi morate da se borite, ali je poenta da je ne bude, i poenta je da se obezbedi dostojan život za sve. Često se misli da se revolucija svodi na neke ulične borbe, ali nisu džaba komunisti govorili o fazama revolucije, a ta oružana je samo jedna faza. Cela suština je u po prirodi stvari dugoročnoj i progresivnoj transformaciji društva; to je revolucija.

Mi prosto nemamo politiku kontrole stranih investicija, ponašamo se kao da su sve to neki anđeoski investitori i da je samo pitanje ko je bolji. Imamo situaciju gde opozicija uporno pokušava nešto da uradi, ali ljudi ne razumeju da nam je potreban razlaz sa tim modelom što pre, i prelazak na model podsticanja domaćih investicionih kapaciteta. Napravili smo ogromnu grešku što smo se bacili na kolena pred ovim korporacijama usled zelene tranzicije, i to je zbog ovog modela kakvog imamo, nesvesni da se upuštamo u užasno rizične poduhvate. Mislim da će taj spoj Rio Tinta, zelene tranzicije i Srbije biti katastrofalan. Naše je da kažemo da je preduslov neke transformacije promena modela privlačenja stranih investicija i da se fokusiramo na domaće investicije za masovne potrebe, baš zato što ćemo biti ugroženi od strane zelene tranzicije – i da vrlo verovatno nećemo ni uspeti da izvršimo svoju zbog te kolonizacije. Naše je da mobilišemo ljude protiv kolonizacije, ali imajući na umu šta sledi posle na ekonomskom planu. I to nas razlikuje od svih ostalih.

Za levicu je upravo zato toliko bitna ova borba: ona može dovesti do promene ekonomskog modela koji ne postoji samo u Srbiji već i u susednim državama, takođe nažalost podložnim kolonizaciji. I to može da bude model borbe za ostale zemlje. Ako Srbija bude mogla da povede tu borbu i nešto ostvari, onda smo na konju – jer bi u tom slučaju uspešna borba i promena ekonomskog modela bilo nešto po čemu bi zemlje Balkana mogle da posluže za primer i ostalim perifernim zemljama, u Evropi i šire.