Tresla se gora, rodio se... novi odnos snaga

Društveni pokret predvođen studentima je u poslednjih nekoliko meseci ostvario ogromne uspehe, nezavisno od ocene uspešnosti protesta održanog u subotu 15. marta. Ono što taj skup predstavlja nije ni pobeda ni poraz ovog pokreta, već razdelna tačka koja ozvaničava novu etapu ovog sukoba – i koja zahteva upotrebu novog oružja. Piše Nemanja Stanimirović

Nakon meseci kampanje u sklopu koje su studenti kao oslobodioci prošli pola Srbije, probudili do sada neviđenu energiju kod miliona ljudi i izgradili impresivan društveni pokret, protest za martovske ide u Beogradu mnogi su iščekivali kao kulminaciju borbe. I uistinu, na ulice Beograda je izašlo barem oko trista hiljada ljudi, što je najmanje duplo više nego 5. oktobra, doskora najmasovnijeg političkog skupa u istoriji Srbije, kada je srušen Milošević. Energija na ulicama je bujala i svi prisutni su imali osećaj da su deo nečeg velikog, veličanstvenog, nesvakidašnjeg.

Uprkos svojoj neverovatnoj veličini, skup nije uspeo da zada jači udarac režimu. Nažalost, umesto toga su glavni utisak ostavili potezi vlasti. Najpre je to bio kriminalni napad eksperimentalnim zvučnim oružjem na goloruk narod tokom mirnog odavanja počasti ubijenima u Novom Sadu. Već iste večeri, cela Srbija nestrpljivo je čekala Vučićevo obraćanje, iz čega se jasno vidi da je centar moći još uvek čvrsto u njegovim rukama, dok je trista hiljada ljudi na ulicama i dalje amorfna masa koja ne donosi odluke. U svom obraćanju, Vučić je još jednom proglasio kraj „obojene revolucije“.

Uistinu, ovo nije bio idealno organizovan protest. Celog dana bilo je nedoumica oko lokacije centralne bine; odluka da se ista od Skupštine prebaci na Slaviju samo sat vremena pre početka govora stvorila je veliku konfuziju među okupljenima na ogromnom skupu i napravila probleme u protoku ljudi između dve lokacije. Nakon provokacija režima tokom petnaestominutnog ćutanja u 19 časova, studenti su odlučili da prevremeno prekinu svoj protest, ali tu odluku nisu iskomunicirali sa bine već preko društvenih mreža – što je u situaciji pada internet konekcije u gužvi samo doprinelo već postojećoj konfuziji i kruženju poluinformacija i glasina. Ogroman broj ljudi na Slaviji počeo je da se dezorganizovano razilazi, što je sa sobom nosilo rizik da tako ranjivi, u manjim grupama, postanu meta noćnih bandi.

No, protest ovakve veličine, danima unazad praćen neverovatnim brojem opstrukcija od strane režima, zasigurno se ni ne može mnogo bolje organizovati. Štaviše, čak i ako su se neke odluke mogle brže ili bolje iskomunicirati, one su u bezbednosnom smislu bile ispravne. Odluke Radne grupe za bezbednost da se izbegavaju konfrontacije i da se ne naseda na provokacije pokazale su se kao trezven odgovor na realnu situaciju u kojoj samo jedna strana ima organizovani instrument sile. Započinjanje bitke sa batinašima, policijom i ostatkom represivnog aparata potencijalno bi otvorilo nove prostore režimu za prodor – recimo uvođenjem vanrednog stanja – i ugrozilo brojne već postojeće tekovine poput autonomije Univerziteta i prava protestovanja, kao i napretke koje je studentski pokret postigao u prethodnim mesecima.

Forma bez sadržine

Glavni nedostatak ovog protesta je pak političke prirode. Za razliku od prethodnih protesta, na kojima se pozivalo na generalni štrajk, davala podrška borbi prosvetnih radnika, ili makar okupirao RTS zbog načina na koji izveštava, u subotu 15. marta se samo skandiralo politički isprazno „Pumpaj!“, odnosno reakcionarno „Vučiću, pederu!“. Sa govornice na Slaviji se ništa osim opštemestaškog parolašenja nije moglo čuti. Ogroman politički legitimitet i kapital dobijen predvođenjem ovolikog skupa nosio je potencijal značajnijeg preuzimanja funkcija vlasti i radikalizacije; najočigledniji takav potez bilo bi dodavanje petog zahteva za isplatom plata prosvetarima, uz najavu stvaranja štrajkačkog fonda pokreta, koji bi pokrivao deo neisplaćenih plata koristeći novčane donacije uplaćene studentima. Drugim rečima, propuštena je neverovatna prilika da se stotine hiljada ljudi obaveste i pozovu da direktno učestvuju u narednim koracima, metodama i ciljevima borbe. Posledično, u danima posle protesta vidimo značajnu dozu konfuzije o narednim koracima, dok se nezanemarljiv broj ljudi, nakon više meseci romantizovanja i glorifikovanja studenata, suočio sa realnošću trenutne političke manjkavosti studentskog vođstva.

Ukratko, postojao je nesklad između očekivanja mase da će doći do ozbiljnije konfrontacije sa neprijateljskim i omraženim režimom, i sposobnosti i odlučnosti studentskog vođstva da to očekivanje pretvori u stvarnost. Umesto ,,dana D“, samo se pumpalo... Najveći promašaj oličen je u prekidu protesta pre javnog čitanja Pisma podrške radnicima, u kome je mogao da se proglasi društveni front studenata, radnika, poljoprivrednika i drugih grupa i sektora u pobuni, što bi potencijalno bio politički najjasniji iskorak pokreta do sada.

Studentska tela uporno izbegavaju da se politički odrede u pozitivnom smislu – dakle, ne samo da su protiv i Vučića i opozicije, već i za šta se zalažu – te da u praksi zakorače dublje u političku sferu i ostvare čvrsto organizaciono jedinstvo sa svojim prirodnim saveznikom, radničkom klasom. To odbijanje još jednom je dovelo do rasipanja energije enormnog broja ljudi, u nedostatku jasne političke artikulacije i usmerenja. Velika brojnost sama po sebi nije dovoljna da sruši stabilokratski režim poput Vučićevog, već je samo jedan od preduslova njegovog pada.

Sveukupno, okršaj 15. marta manje je ugrozio režim nego studentski pokret. No, čak i da poverujemo Vučiću da to znači će se pokret odmah ili ubrzo ugasiti, sagledavanjem celog toka ove političke borbe – svih „četiri i po meseca agonije od rušenja [sic!] stranačkih prostorija SNS-a u Novom Sadu“ – moramo da konstatujemo nesumnjivu činjenicu: da se politička stvarnost u Srbiji izrazito promenila.

Novi horizonti mogućeg

Setite se društvene situacije u Srbiji pre 1. novembra. Proteklih godina imali smo stotine političkih skandala koji su dolazili sa najvišeg vrha i u kojima nikad niko odgovoran nije snosio posledice. Sistem je svakodnevno gazio običnog radnog čoveka, gurnutog u bezizlazni lavirint sirotinjskog postojanja na periferiji svetskog sistema. Zaboga, pre manje od dve godine imali smo dva nezapamćena masakra – desetine žrtava u roku od dva dana – i... izostanak ma kakve temeljne promene! Nasuprot tome, u periodu od novembra pa do sredine marta, ne samo da je režim bio nesposoban da ostvari većinu svojih pretnji i mahinacija protiv pokreta, ne samo da je neuspešno pokušao da kupi društveni mir višestrukim povećanjima plata i uvođenjem besplatnog prevoza u Beogradu, ne samo da je nekoliko ministara moralo da podnese ostavku a više funkcionera bilo privedeno (makar to bilo samo kozmetički), već je sistem morao da rizikuje dublju nestabilnost tako što je premijera i celokupnu Vladu pustio niz vodu. Doskora, takav razvoj situacije bio je nezamisliv.

Batinaši koje su godinama redovno slali na goloruk narod, odjednom su prestali da budu nedodirljivi. Hijerarhijska mreža SNS-ovih plaćenika se javnosti pokazala u toliko jadnom svetlu da je se više niko ne plaši. Istovremeno, SNS je neupitno potrošio ogroman deo svoje privatne kase na mere suzbijanja pobune. Drugim rečima, vladajuća stranka, kao izraz interesa dominantnog krila domaćeg i stranog kapitala u Srbiji, ni izbliza više nije tako čvrsta i neumoljiva kao što je bila u oktobru 2024. godine.

Najbitniji proizvod ovog pokreta neće biti nekakvo „svesrpsko jedinstvo“ nastalo pomirenjem delija i grobara, ili obaranjem rekorda masovnosti jednog skupa. Najbitnija tekovina pokreta je novoprobuđena nada u mogućnost promene. Nakon decenija sistematskog razjedinjavanja, gaženja i poniznosti, nakon zimskog sna i okretanja drugog obraza na svaku uvredu, radni narod Srbije došao je do dragocenog saznanja: ne samo da nije usamljen u svojim mukama i bitkama, već je i jako brojan. Na ulici su se našli i međusobno prepoznali ljudi iz cele zemlje; videli su da imaju suštinski iste probleme i da ih zajedno, putem dobro organizovanog pritiska, mogu i rešiti.

Drugim rečima, došlo je do ogromnog iskoraka u svesti masa. Umesto „Ćuti i teraj dalje, može da bude gore“, sada je dominantno stanje svesti „Loše mi je, ali nisam sam u tome, i hoću da se borim protiv toga“.

Zveckanje metala

Ideologija sistema pretrpela je ogroman udarac, i na njenom oklopu pojavile su se ne pukotine, već krateri. Za to su prevashodno zaslužni studenti. Sasvim je sigurno da su i taj posao raskrinkavanja sistema mogli da urade još bolje da su se jače uvezali sa radničkom klasom. Postojanje jasne kontraideologije, odnosno kontura drugačijeg sistema za koji bi se pokret zalagao, drastično bi ubrzalo delegitimisanje postojećeg. No, uprkos raznim problemima i protivrečnostima, studenti su uspeli da odrade decenijski posao.

Ipak, ideologija je samo jedan, najširi prsten odbrane sistema. Iako su ideje koje kapitalizam plasira ključne za njegovu odbranu, on se ne temelji na njima – u tom slučaju bi lebdeo u vazduhu. Posledično, ni antikapitalističke ideje koje razbijaju vladajuću ideologiju ne mogu same po sebi da ga poraze, već samo da upere reflektor u krvlju natopljene temelje njegovog postolja. Sledeći slojevi odbrane sa kojima se suočavamo mnogo su tvrđi i brutalniji.

Dok štit sistema slabi, ne smemo se zabluđivati šta je to protiv čega se borimo. Vučić nije loš predsednik (samo) zato što prekoračuje svoja ustavna ovlašćenja – on je užasan zato što poslušno sprovodi želje krupnog kapitala preko grbače radničke klase Srbije. Policija nije neutralna državna institucija već instrument sile koji nikada neće preći na stranu nas koje tlači. Imperijalističke sile SAD, Evrope, Kine ili Rusije ne mogu biti naši saveznici dokle god tlače sopstvenu radničku klasu i šire bedu ekonomskih i vojnih sukoba širom sveta. Cela planeta tone u veliku krizu, i velike sile imaju sve manju potrebu čak i za nominalnim poštovanjem „osnovnih ljudskih prava“; naprotiv, već ubrzo se može desiti da prećutno daju zeleno svetlo našem domaćem krvniku da na ulice izvede ceo arsenal topova.

Slede nam mulj i prljavština rovovskog rata – udarci mačem o mač, tenkom o tenk, i konačna pobeda one sile koja bude bolje organizovana. Sa jedne strane stoji blok kapitala oličen u svojim političkim marionetama, koji naizgled ima svu moć ovog sveta. Sa druge nailazi rastuća armija potlačenih radnika i radnica, koji su na prvi pogled sasvim goloruki. I, uistinu, početni odnos snaga nikako nije ujednačen; ali specifično oružje koje je na raspolaganju samo radničkom polu ove bitke može izazvati efekte gigantskih razmera. Radnički štrajk ne samo da direktno brani interese radnika već podriva klimave temelje kapitalističke vlasti, ukidajući beskonačni dotok rezervne municije isceđene eksploatacijom radnika. 

Rad na osposobljavanju tog oružja pred naredni obračun mora početi već danas! Stare forme i zarđala oružja više nisu dovoljni. Trenutni momenat sile pokreta pruža nam odličan poligon za izgradnju tog oružja. Najavljeni generalni štrajk prosvetara mora dobiti svu moguću podršku studenata i ostatka radničke klase Srbije, i to ne u vidu pisanih izjava, već bukvalno: telima na ulici i organizovanjem zaštite i potpore njihovoj borbi.

Kao masovni svenarodni pokret predvođen studentima, svi mi smo osvojili ogromnu teritoriju u svom četvoromesečnom jurišu. Započeli smo izgradnju ključnih mreža solidarnosti između studenata i radnika, koje mogu postati osnova za širenje i jačanje naših snaga. Hiljade studenata i stotine hiljada radnih ljudi su se po prvi put direktno uključili u radikalnu politiku sopstvenog oslobođenja i usput stekli neprocenljivo vredne tehničke veštine. Da bi se ove pobede, lekcije i ljudi sačuvali i preneli do kraja trenutnog i u svaki naredni sukob sa vladajućom klasom, potrebna je i dugoročno održiva i izdržljiva struktura: radnička partija. Novostvoreni odnos snaga postavlja njenu izgradnju kao najurgentniji cilj najnaprednijih delova pokreta.