Tri fronta antirežimske borbe

Pad nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu ogolio je nemilosrdnu, ubilačku i eksploatatorsku prirodu režima. Od tog dana, borba protiv režima se intenzivirala i povela na tri glavna fronta. Radi se o informacionom frontu, o protestima i blokadama, te o trećem i ključnom za pobedu – frontu radničke borbe na radnom mestu. Konačna pobeda moguća je samo ako režim bude pobeđen na sva tri fronta.

Na informaciono-propagandnom frontu pokret pobeđuje, jer je ogromna količina laži, pretnji, provokacija, uvreda i svakakvih nesuvislih iskaza koji su došli iz usta režima u kratkom roku stvorila atmosferu apsolutnog nepoverenja prema bilo čemu što Vučićevi funkcioneri i propagandisti govore. Kako to u Balkanskom špijunu kaže Ilija Čvorović: „Sve je suprotno od onog što izgleda da jeste“ kada je u pitanju režim. Razumljivo, u manjku kanala za informisanje razvile su se između ljudi u pokretu sopstvene mreže. Video-kamere rade, i slika i ton govore više i jasnije od svih spin doktora zajedno. Sve što je režim radio i radi studentima i radnicima, svako kršenje zakona, svaka samovolja i nasilje vide se kao na dlanu, zabeleženi desetinama hiljada kamera. Režim ne može, ma šta radio, da spreči polarizaciju i da kao pre ubedi ljude da mu ponovo veruju. Poverenje u režim je u temelju i nepovratno poljuljano.

Gušeći mnogobrojne proteste i blokade – a bilo ih je na desetine hiljada od novembra 2024. godine – režim je ispoljio brutalnost i rešenost da fizičkom silom i prinudom razbije otpor ljudi. Uprkos goloj sili, narod i dalje uporno odoleva, čime slama rešenost delova režima da bude brutalan. Ljudi su počeli da se samoorganizuju u cilju zaštite i odbrane od režimske pesnice, i pokazuju visok stepen odlučnosti da ne dozvole da ih siledžije oteraju sa ulica njihovih opština i gradova – koji i pripadaju slobodnim ljudima ove zemlje.

Podignimo front borbe na radnom mestu

Na frontu rada, međutim, režim za sada pobeđuje pobunjeni radni narod. Zašto je to tako? Iako su se narodne mase, organizovane u aktivističke asocijacije, zborove i različite druge grupe, identifikovale sa studentima, čitav taj široki pokret nije većinski uspeo da se identifikuje sa radnicima – na prvom mestu prosvetnim radnicima, koji su početkom ove godine stupili u politički štrajk. Režim je veoma brzo prepoznao da ne može da pobedi na polju propagande, niti je mogao da postigne masovnost kontramitinzima i pomoću „studenata koji hoće da uče“, te su se njegovi skupovi sveli na simboličko pokazivanje da navodno postoji „običan narod“ na drugoj strani koji se protivi pokretu protiv režima. Zato je režim od početka veliki deo svoje snage u institucijama usmerio u slamanje štrajkova i otpora radnika, počev od prosvete, a preneo je pritiske i u javna preduzeća i državne sisteme poput zdravstva.

U obrazovnom sistemu glavnu ulogu u gušenju štrajka odigralo je Ministarstvo prosvete, potpomognuto reprezentativnim prosvetnim sindikatima, kada je uskratilo plate prosvetnim radnicima. Usledio je relativno neorganizovan odgovor u vidu raštrkanih prikupljanja sredstava pomoći, od zajednice IT Srbija, preko studenata sa pojedinih fakulteta, do nekolicine političkih organizacija poput Marks21 i Društvenog pokreta Plamen. Međutim, s obzirom na to da nije usledila šira akcija podrške prosvetnim radnicima, odnosno širenje štrajka na druge sektore, bunt prosvetara je ugušen. Zatim je na čelo Ministarstva prosvete doveden više nego podoban ministar Dejan Vuk Stanković, pripravan da za račun svog gazde sa Andrićevog venca slomi bunt prosvetnih radnika svim, pa i najodvratnijim i najneljudskijim metodama. Usledili su otkazi, a represija i pokušaj da se prosvetari zastraše gubitkom radnog mesta traje i dok nastaju ovi redovi. Režim je ispravno prepoznao da je štrajk najjače oružje radnog naroda u podršci antirežimskoj borbi, i reagovao tako da zaustavi svaki pozitivan primer antirežimskog i političkog organizovanja na radnom mestu.

Zato je važno da razumemo da će režim da padne tek ako ga pobedimo i na ovom frontu, ali i više od toga. Da bismo se po padu režima izborili za minimalne promene o kojima se toliko govori prethodnih deset i više meseci, borba za osvajanje i kontrolu vlasti kroz proizvodne snage društva mora da postane fokus političke borbe u narednom periodu. Da bismo pobedili režim na frontu rada i proizvodnje, da bismo uskratili materijalnu bazu kako režimu tako i svim budućim vlastima, da nam se ne ponovi Vučić posle Vučića, moramo da se borimo za tri stvari.

Organizacija: preduslov uspešne borbe

Prvo za šta moramo da se borimo je organizacija otpora na radnom mestu, kroz sve raspoložive vidove organizovanja. Ako na poslu imamo sindikat koji opravdava poverenje, trebalo bi da se u njega učlanimo i kroz njega borimo za povezivanje sa drugim sindikatima, granama i esnafima, te naravno – za štrajk. Ako kod poslodavca ne postoji sindikat, možemo da formiramo radničke savete, da se neformalno udružimo sa drugim jednako voljnim kolegama, i da se kao esnafska ili radnička grupa uključimo u Društveni front. Na kraju, u slučaju većeg štrajka, možemo da radimo sporije, neefikasnije, da usporimo sistem tako da dođe u situaciju da mora da se povinuje političkoj volji pokreta. Ne smemo da dozvolimo da nas uplaše, jer mi radnici proizvodimo sav višak vrednosti. Kada nas budu plašili da će naši štrajkovi i protesti da dovedu do finansijske krize i materijalne štete, treba da imamo na umu da mi stvaramo svu vrednost, i da svaki privremeni manjak nastao u političkoj borbi možemo kao radnici za kratko vreme da nadoknadimo i da svojim radom stvorimo ogroman višak.

Drugi aspekt radničke borbe je solidarnost s radnicima u štrajku. Ako je narod u pokretu, na ulicama i zborovima, ako studenti i radnici imaju hrabrost da se suoče sa golom silom i da ne pokleknu, isto tako možemo da se suočimo sa onim sitnim režimskim šrafovima koji prete, maltretiraju i otpuštaju radnike. Pokažimo im da to tako ne mogu i ne smeju da rade. Prokažimo ih u svojim sredinama kao zlikovce i zlotvore. Neka znaju da iza svakoga koga žele da otpuste stoje desetine hiljada nas, i da su oči celog naroda uprte i ostaju uprte u njih! Pokažimo da to što rade i budu radili neće proći bez odgovornosti i nekažnjeno kada institucije ove zemlje ponovo budu u rukama radnika, studenata i poštene inteligencije. Čak i ako sami ne možemo da štrajkujemo, ima mnogo načina na koje možemo da podržimo druge delove privrede koji budu stupili u veliki štrajk. Neki od vidova su novčana pomoć drugim sindikatima i grupama u obustavi rada, učestvovanje u podeli propagandnog materijala, prisustvo na ulici u marševima radnika ili blokadama, i tako dalje.

Treće i finalno, od izuzetnog je značaja da radni narod kroz antirežimski pokret organizuje odbranu od privatizacije ruda i resursa, kao i javnih preduzeća i onih velikih sistema na koje režim danas kidiše. Ako svi zajedno kroz sve oblike otpora ne udružimo snage – prosveta, zdravstvo, rudarstvo, energetika, šumarstvo, vodoprivreda – i ne zaustavimo najveću pljačku u istoriji Srbije i Balkana, sutra će naš položaj za borbu biti neuporedivo teži. To na prvom mestu moraju da razumeju radnici čija javna preduzeća Vučićev režim danas pretvara u privredna društva (DOO i AD), spremajući ih za privatizaciju. Njihov položaj postaje neizvestan ovom promenom pravnog oblika, i ona se otvaraju za rasparčavanje i rasprodaju. Ali isto tako nesigurna postaje i budućnost svih ostalih radnih ljudi, jer bez jeftine energije, bez šuma, ruda, bez voda u rukama radnog naroda, nema ni dostojanstvenog života u Srbiji. Cena koju svi radnici budu plaćali za život svojih porodica i za podizanje potomstva biće veća, počev od cene namirnica, struje i goriva do svega drugog. Ona crkavica koju dobijamo kao nadnicu neće biti veća a cene će divljati još više, i tako će se krasti i naš rad i sve vreme naših života i života naših potomaka.

Jedinstvo demokratije i klasne politike

Vreme je da se svi u pokretu posvete takvoj politici međusobnog organizovanja – radničkoj politici. Ne možemo i ne smemo ekonomiju da razdvajamo od politike. Ne može se rad odvojiti od borbe za promene. Nije normalno da po podne iskazujemo bunt i organizujemo se lokalno, a da onda sutra ujutru radimo svojih osam sati kao da su ta dva dela života odvojena zidom, kao da se radi o dve ličnosti.

Treba da shvatimo sledeće. Otkako je krenuo pokret, studenti, narod u zborovima, radnici, malo ko se osmelio da se do kraja bavi politikom, da se konkretnije organizuje, da proveri koje su to organizacije na strani pokreta a koje ga ruše, pa da se u onima koje se bore za istu stvar angažuju i upotrebe ih kao političko oružje. Od pada nadstrešnice, jedini ko se u kontinuitetu bavi politikom je režim. I pored svega toga, on gubi na dva od tri fronta – ali ipak opstaje. Na ovom trećem, na frontu rada, politika je presudna.

Zato se organizujte na radnom mestu, budite solidarni sa radnicima u štrajku i pridružite se Društvenom frontu, studentskom pokretu i zborovima. Iskoristite štrajk kao oružje da se borite za javna preduzeća, školstvo i zdravstvo, i osmelite se da podržite i sarađujete sa onim organizacijama, poput naše, kojima je ta borba osnova političkog postojanja.

Želiš da podržiš rad Kontranapada?

Javi se za svoj primerak u elektronskoj ili paprirnoj formi.

Prijavi se odmah!