U prvim redovima najvećeg protesta u istoriji Srbije

Nakon održavanja protesta „15. za 15“, imali smo priliku da razgovaramo s jednim od redara koji je bio dio organizacije ovog masovnog skupa. Izrazio je želju da ostane anoniman. U nastavku prenosimo njegovo svjedočanstvo, kao i utiske o izazovima i iskustvima koje je donijela organizacija protesta ovako velikih razmera.

Kontranapad (KN): Arhiv javnih skupova je procijenio da je na skupu bilo između 275 i 325 hiljada ljudi. Istorijski gledano, do sada nije zabilježeno da je neki politički skup u Srbiji okupio više od 120 hiljada ljudi na jednom mjestu. Do 15. marta smatrali smo da je najveći bio onaj 5. oktobra 2000. godine. Kako se osjećaš sad kad se osvrneš na činjenicu da ste napravili najmasovniji građanski protest u istoriji Srbije?

Student-redar (SR): Prisutna su dva osećaja koja dominiraju. Jedan je svakako ponos koji delim sa kolegama jer je na kraju sve prošlo mirno, to jest sa minimalnim incidentima. To što niko nije nastradao vidimo kao veliki uspeh. Sa druge strane, osećaj olakšanja, zato što su svi strahovi i strepnje o raznim negativnim scenarijima nestali, a naše zalaganje nam uliva samopouzdanje da u budućnosti još bolje organizujemo slične skupove.

KN: Po brojnosti i po očekivanjima, protest „15. za 15“ su tokom protekle nedelje mnogi pokušali da uporede sa 5. oktobrom, a svi znamo da je taj protest bio deo napora da se okonča Miloševićeva vladavina. Kako su se studenti nosili sa ovim tendencioznim poređenjem?

SR: Mnogi među nama nisu videli vezu sa 5. oktobrom i naši zahtevi nikad nisu bili profilisani na način kako je to bilo tada. Ne znam odakle se pojavio taj narativ, a to su posebno iskoristili mediji bliski vlastima da zavedu mase i nametnu osećaj straha od nasilja. Mi nismo doživljavali to kao nešto što može da nam poremeti planove, ali smo još od protesta u Nišu znali da će ovo biti jako veliki skup jer se skoro čitava zemlja povezala oko studentskih zahteva.

KN: Vlast je u danima pred protest podizala stepen panike putem medija koji su afirmativno izvještavali o „Ćaci kampu“ u Pionirskom parku, iako su studenti u blokadi najavili skup u Beogradu još 1. marta. Velika je stvar nositi se sa situacijom u kojoj su potencijalno ugroženi životi velikog broja ljudi. Kako ste to uspjeli?

SR: Pionirski park bio je glavna dilema po pitanju bezbednosti i potencijalnih eskalacija. Pozvali smo MUP da ukloni kampere iz parka za vreme održavanja protesta, ali odgovora nije bilo. Stekli smo dosta iskustva prilikom organizovanja dosadašnjih protesta i bili smo uvereni da možemo i protest u Beogradu jednako dobro da iznesemo.

Međutim, tokom cele nedelje napetost je rasla iz dana u dan, a među studentima se javljao sve veći strah, jer je priča o „danu D“ nametnuta mimo naše volje, što nismo mogli lako da ignorišemo. U igri su bila razna scenarija, nije bilo lako kontrolisati taj proces, a neki među nama imali su jak osećaj da će im se nešto desiti tog dana.

Ipak, solidarnost i borba jednih za druge držale su nas na okupu, kao i ideja da, kakav god scenario bio, ostanemo zajedno. Noć uoči subote svi smo bili jako nervozni i zamišljeni, pitajući se kako će se sve odvijati sutradan. Naša namera nije bila da to bude shvaćeno kao „dan D“, jer nam nikada nije bio cilj da neko strada zbog studentskih zahteva. Mislim da je malo ko od nas te noći uspeo normalno da spava.

KN: U centar Beograda su se tokom cijelog dana slivale grupe demonstranata koje su brojale desetine hiljada ljudi. Na koji ste način organizovali sigurnost skupa tako da sve faze protesta prođu bez incidenata i ozbiljnijih eskalacija?

SR: Već od devet ujutru redari su izašli sa svojih fakulteta, a ja sam bio na potezu između Skupštine i Starbaksa. Oko hiljadu redara bilo je raspoređeno u dogovorenim zonama sigurnosti, a kasnije su nam se pridružili brojni vojni veterani i bajkeri.

Među nama je postojala stalna komunikacija, u zavisnosti od toga šta je bilo na raspolaganju kuririma – telefonskim i radio-vezama. Glavni fokus bio je na prostoru oko Pionirskog parka, dok su druga mesta bila niskog rizika, a i sama policija je blokirala brojne raskrsnice, tako da tu nije bilo većih izazova.

Tokom celog dana vladala je haotična atmosfera – trčalo se na sve strane, a odluke su se donosile u skladu sa procenom situacije. Sve do 14.45 naš glavni zadatak bio je da sprečimo da bilo ko uđe u prostor između Pionirskog parka i Skupštine. Tokom tih sati atmosfera je bila napeta, naročito kada smo propustili masu da uđe u taj prostor. Sve vreme smo pratili kompletnu sigurnosnu situaciju i pripremali se za neku vrstu haosa.

Zbog toga smo imali pripremljene gas-maske, naočare, fiziološke rastvore i šlemove, kako bismo mogli da pomognemo ljudima i našim kolegama. Ipak, glavna ideja je bila da učinimo sve da do toga ne dođe. Situacija je postajala sve napetija, a onda je preko razglasa pušteno obaveštenje da će bina i govori biti na Slaviji.

Cilj je bio da se masa oslobodi iz tog prostora i krene ka Slaviji, jer je po proceni taj prostor bio previše uzak za toliki broj ljudi da bi se održala sigurnost.

KN: Kako je došlo do koordinisane odluke o završetku skupa na svim mjestima u gradu, uzimajući u obzir da je u tom trenutku samo na Slaviji bilo preko sto hiljada ljudi?

SR: Svuda su bili prisutni redari koji su prenosili informacije. Kada je većina ljudi prešla na Slaviju, određeni broj pripadnika kritične mase ostao je ispred Skupštine, pa je mogućnost za sukob i dalje lebdela u vazduhu.

U jednom trenutku, kada je sukob postajao sve izvesniji, procena među nama bila je da smo jako blizu otvorenog konflikta između naroda i policijskih snaga u Pionirskom parku. Tada su redari odlučili da iskomuniciraju povlačenje iz ove zone, jer je program već bio pri kraju. Vrlo brzo, ove informacije prenete su svim redarima, a sa razglasa je objavljeno da je skup završen i da redari više neće biti odgovorni za bilo kakvu bezbednost.

U tom trenutku, deo mase već je počeo da se razilazi, ali je ceo proces ipak potrajao. Međutim, nije bilo potrebe da redari intervenišu u većem broju.

KN: Šta pokret ima priliku da nauči iz organizacije najvećeg političkog protesta u istoriji Srbije?

SR: Svi studenti koji su učestvovali u organizaciji ovog protesta imali su priliku da se suoče s velikim otporom vlasti i načinima na koje režim može da upotrebi sredstva kojima raspolaže kako bi onemogućio sprovođenje organizacije na pravi način. Uz to, morali smo da savladamo i veliki osećaj straha od nemira i nasilja, koje naši protesti nikada nisu imali, ali je ovaj put taj narativ nekako bio nametnut. Ipak, uprkos tome, uspeli smo da pokažemo da smo spremni da branimo i odbranimo stav da studentski protesti nisu nasilni.

Sa druge strane, suočavamo se i sa činjenicom da, bez jasno upućenih političkih poruka, ovakvi skupovi, bez obzira na brojnost, imaju svoja ograničenja, i to je nešto o čemu moramo da razmišljamo prilikom planiranja sledećih koraka. Ovo je veliki uspeh za istoriju studentskog pokreta – probijamo granice mogućeg, ali istovremeno pomeramo i granice društvene solidarnosti.

Mobilisali smo veliki broj stanovnika ove zemlje i smatramo da nosimo veliku odgovornost u daljem političkom oblikovanju ovog protesta. Takođe, pokazali smo da se s tom odgovornošću nosimo vrlo dosledno i samouvereno.

Do ispunjenja zahteva!