Urušena prosveta i Jadar deo su istog problema

Pričali smo sa Nikolom Mitićem, nastavnikom istorije u OŠ „Vožd Karađorđe“ u Jakovu, i Jelenom Drobnjaković, nastavnicom u OŠ „Ivo Andrić“ na Miljakovcu, o planovima za borbu u prosveti na početku nove školske godine. Intervju pripremio Miloš Bokun.

Kontranapad (KN): U avgustu je policijska represija bila jedna od glavnih tema, s obzirom na eskalaciju nasilja na ulicama. Mnogo manje se pričalo o represiji na radnom mestu – disciplinskim merama, otkazima, pretnjama i premeštajima. Prosvetni radnici su već neko vreme bili prvi na udaru ove represije koju režim sprovodi nad radnicima koji mu se suprostavljaju. Kakvo je stanje i raspoloženje sada, na početku školske godine? Da li sada postoje veći izgledi za suprostavljanje novim nasrtajima režima?

Jelena Drobnjaković (JD): Represija nad prosvetom traje mnogo duže od ove jedne godine koja je za nama. Protekla školska godina jeste bila potpuno različita od prethodnih, ali je činjenica da prosvetni sistem odavno nije u fokusu resornog ministarstva, a ni cilj usmeravanja društva od strane sistema. Prosveta je prepuštena entuzijazmu samih prosvetnih radnika, da je krpe i oživljavaju kako znaju i umeju. Ministarstvu je važna samo forma i privid da je sve u redu.

Često smo komentarisali da nam se čini da održavamo društveni mir, jer roditelji đaka čine veliku populaciju. U toku prošle školske godine pokazali smo da imamo snagu i da shvatamo svoju moć. Pored naše borbe, koja je počela u septembru, najkonkretnije smo podržali studentski bunt i zato smo bili prvi na udaru. I za vreme obustava nastave je bilo primera represije i ucena, naročito u manjim mestima, ali smo se povezivali i hrabrili. Nekima je to davalo snagu da istraju. Početkom leta su počela razrešenja direktora koji nisu pristali da učestvuju u represiji nad svojim zaposlenima, i ta situacija još uvek traje. Kolegama koji su imali ugovore na određeno vreme i koji su podržali zahteve studenata i samih prosvetnih radnika ugovori nisu produženi.

Umrežavanje nastavnika osnovnih i srednjih škola, kao i povezivanje sa akademskom zajednicom koje smo postigli u prošloj školskoj godini nam je odlična osnova za dalju borbu. Sproveli smo akcije finansijske pomoći nastavnicima koji su ostali bez posla, što će se nastaviti i dalje. Trenutno se škole koje su pretrpele najveće udare povezuju, a ovih dana planiramo i zajedničke aktivnosti. Novi izgledi za suprotstavljanje režimu i te kako postoje. To što znamo da smo na pravoj strani daje nam snagu i osećaj da smo već pobednici.

Nikola Mitić (NM): Prosveta se tokom proteklih deset meseci pokazala kao sektor koji je pružio najsnažniji otpor režimu. Primarni razlozi su što su prosvetni radnici najbrojniji među zaposlenima u javnom sektoru i imaju organsku vezu sa studentima. Bilo je očekivano da prosveta ustane.

Ne smemo zaboraviti da problemi u prosveti traju veoma dugo i umnožavaju se iz godine u godinu, počevši od narušenog dostojanstva profesije i materijalnog statusa, preko izuzetno loših reformi školskog plana i programa, do nepostojanja zdrave komunikacije zaposlenih sa Ministarstvom prosvete i Vladom Republike Srbije. Tokom svog petnaestogodišnjeg rada u prosveti, ne sećam se nijedne školske godine da je prošla u planiranim okolnostima.

Blokade fakulteta su na trenutak dale privid da su reprezentativni sindikati spremni da zajedno sa svojim članstvom uđu u obustavu nastave i podrže studentsku pobunu. Završilo se nečuvenom izdajom. Prosvetni radnici su dobili povećanje plata za nezapamćen 21% u 2025. godini, a reprezentativni sindikati su proglasili moratorijum na štrajk. Ovo je bila inicijalna kapisla za pobunu među prosvetnim radnicima. Svima je bilo jasno da povećanje plata nije posledica naše sindikalne borbe i angažovanosti, već uplašenost režima od potentnosti studentske pobune i mogućih posledica ako bi se njima pridružili nastavnici. Represije, zastrašivanja i pretnje su krenule odmah, ali nas je štitila masovnost, kolegijalna solidarnost i podrška roditelja i đaka.

Međutim, sada je situacija drugačija. Stradali su oni najosetljiviji, nastavnici zaposleni na određeno vreme. Praksa rada „pod ugovorom“, koja je pre deset i više godina pravdana ekonomskim merama štednje, postala je najubojitije oružje režima za pacifikaciju radnika u svim javnim preduzećima. Najhrabriji i najugroženiji su ostali bez posla ili su ućutkani na druge načine. Situacija je takva da zaposleni zavise od dobre volje, čovečnosti i odluke direktora da li će biti suspenzija, neprodužavanja ugovora ili otkaza. Očekivati od nastavnika da krenu ponovo u radikalne mere suprotstavljanja režimu nije realno, osim u okviru šire organizovanog fronta koji bi uključio i radnike iz drugih sektora i javnih preduzeća.

KN: Štrajk prosvetnih radnika bio je kičma pokreta protiv režima početkom godine, ali se zbog nedostatka solidarnosti od strane ostalih sektora i studenata ugasio u aprilu. Koje lekcije mogu da se izvuku iz obustave u drugom polugodištu prethodne školske godine kako bi sada štrajk bio uspešniji i bolje organizovan? Da li postoje neke krovne strukture na nivou Srbije koje bi mogle efikasno da koordinišu štrajk prosvetnih radnika širom zemlje?

JD: Kada smo u aprilu shvatili da će sistem dozvoliti da školska godina propadne, znali smo da moramo da se vratimo na nastavu. Kroz obustavu jasno smo pokazali društvu koliko je naše zvanje važno i koliko zavisi od naših uslova rada. Ali povratak je bio neminovan. To smo dugovali pre svega đacima i roditeljima koji su nas podržali. Lekcija koju smo naučili jeste da moramo biti strpljivi i istrajni, da moramo negovati solidarnost jer to donosi najbolje rezultate. Moramo da očuvamo ličnu komunikaciju, komunikaciju sa studentima, roditeljima i širom javnošću. To je ključ za razumevanje i podršku.

Krovne strukture imamo. Međusobno su povezani Pulsevi beogradskih osnovnih i srednjih škola, kroz mnoga neformalna udruženja i inicijative širom zemlje sa Udruženom prosvetom Srbije, kao i sa Pobunjenim univerzitetom.

NM: Nažalost, živimo u državi u kojoj nisu otete samo institucije, kako se to naglašava, već ne postoje ni dovoljno jaka formalna radnička udruženja i sindikati koji bi mogli da okupe i organizuju radništvo. Prosvetni sindikati služe za organizovanje prodaja posteljine, ariljskog pamuka i kobasica na rate, eventualno dodelu nagrada za vernost školi i struci za deset, dvadeset i više godina. Dakle, uloga sindikata je jeftina kupovina socijalnog mira unutar prosvete, naravno proporcionalno većim sumama u odnosu na one socijalne kategorije koje svoj glas na izborima ili šetnju na nekom režimskom mitingu ili kontramitingu prodaju za nekoliko hiljada dinara. Suština je ista, ne postoji organizovana struktura koja bi učinila radništvo vidljivim i ozbiljnim korektivnim faktorom u društvu. Socijalna beda se čini nepremostivom preprekom.

Obustave nastave pokazale su da formalne organizacije nisu neophodne. Videli smo gotovo zadivljujuću brzinu organizovanja prosvetnih radnika i formiranja različitih neformalnih organizacija. Naravno, ne smemo zaboraviti manje i nereprezentativne sindikate koji su pokazali hrabrost i snagu u otporu režimu. Upravo u ovakvom vidu organizovanja vidim veliki potencijal za promene u društvu, koje nisu kozmetičke ili u obliku promene režima, već suštinske i za kojima većina naroda vapi. Asocijacija radničkih udruženja Društveni front, koja se profilisala tokom ovog proleća i leta, može biti jedna od takvih neformalnih organizacija koja ima kapacitete za ozbiljnije organizovanje radništva.

KN: Na koje sve načine bi vašoj borbi mogli da doprinesu studenti, sindikati i zaposleni u ostalim sektorima? Na koji način bi energija sa ulice mogla da se prenese na radna mesta?

JD: Studenti su najvažnija snaga ove borbe. Njihov glas ima posebnu težinu. Njihovu pomoć i dalje očekujemo kroz javne govore o važnosti obrazovanja, u deljenju naših poruka, čime će jačati javna svest o važnosti prosvetnog sistema.

Sa ostalim sektorima smo povezani kroz Društveni front. Taj front je najvažnija tekovina ove borbe. Podržavamo se i simbolično, kroz podršku skupovima, deljenjem informacija, javnim izražavanjem solidarnosti, ali i konkretno – zajedničkim akcijama. Organizujemo redovne sastanke, delimo zadatke vrlo konkretno, širimo informacije preko društvenih mreža i kroz medije kad god se ukaže prilika. Energija sa protesta i skupova se definitivno prenosi i u zbornice, kancelarije, fabrike i sigurno se pretvara u konkretne promene, postaje deo naše svakodnevne kulture rada. To je sada prirodni proces. Nezaustavljiv.

NM: Nikako ne smemo političku krizu u Srbiji posmatrati van šireg, globalnog konteksta. Divljanje neoliberalnog kapitalizma, neokolonijalne tendencije, pre svega kolektivnog Zapada, izazivanje kriza širom sveta, sve teži položaj običnog, malog čoveka su problemi koji će se, nažalost, umnožavati. Srbija se nalazi na periferiji Evrope i trpi svu težinu ovog destruktivnog i nehumanog sistema. Problemi u prosveti nisu odvojeni od Jadra ili politike koja ima za cilj privatizaciju javnih preduzeća. Korupcija na koju se svi žalimo je sasvim prirodna posledica završene tranzicije i geografskog položaja naše zemlje.

Studenti su svojim angažmanom pokazali put. Neophodno je organizovanje građana u zborove, organizovanje radnika u udruženja poput Društvenog fronta, borba za vraćanje sindikata u ruke radnika i agresivna propaganda prema narodu, koja mora da naglasi da se trenutno svi naši nacionalni interesi nalaze u rukama običnog, malog, poniženog čoveka, koji je radnik i koji se mora organizovati.