Uspon i pad štrajka u prosveti
Višemesečna borba prosvetara i prosvetarki pokazala je dve ključne stvari: da politička volja radničke klase može da pogazi i najnepravednije zakone, ali i da je za opstanak i pobedu borbe potrebna široka i konkretna solidarnost drugih delova klase. Piše Pavle Ilić
Kao što je pravilo u svakoj borbi koja uzdrma jedno društvo do temelja, polako se gradi prava mitologija o trenutnom masovnom antirežimskom pokretu – pre svega o njegovom studentskom krilu. Ta mitologija uključuje heroje i zlikovce, bitke i podvige, izdaje i žrtve... Međutim, mitologija o studentima kao glavnim i jedinim herojima pokreta preti da prikrije njegovu stvarnu dinamiku i, samim time, da oteža razvoj strategija i taktika koje pokretu mogu da donesu pobedu.
Postoji još jedna snaga u pokretu, koja se do sada daleko otvorenije sukobljavala sa neprijateljem, i koja je za sada zbog toga trpela i srazmerno ozbiljnije posledice. U pitanju su prosvetni radnici i radnice. Nažalost, malo je onih koji su ispravno protumačili znake vidljive još od decembra meseca i shvatili da je ishod masovnog pokreta protiv korumpiranog SNS-ovog režima neraskidivo vezan za sudbinu štrajka u prosveti.
Štrajk počinje
Kada je štrajk u prosveti otpočeo u septembru 2024. godine, ništa nije ukazivalo na to da će njegov tok ikako odstupiti od ustaljene matrice, odnosno da će on biti išta značajniji od mnogih štrajkova u tom sektoru koji su mu prethodili. Sva četiri reprezentativna sindikata (Unija sindikata prosvetnih radnika srbije, Sindikat obrazovanja Srbije, Granski sindikat prosvetnih radnika Srbije „Nezavisnost“, Sindikat radnika u prosveti Srbije) usaglasila su se oko zahteva – podizanja početne plate u prosveti na nivo republičkog proseka i adresiranja pitanja bezbednosti zaposlenih i učenika, koje je izbačeno u prvi plan nakon masakra u „Ribnikaru“ u maju 2023. godine. Nakon toga otpočelo se sa štrajkačkim aktivnostima. Bitno je pomenuti da su zahtevi štrajka koji se tiču materijalnog položaja prosvetara formalno već ispunjeni Protokolom koji je Vlada potpisala zajedno sa sva četiri reprezentativna sindikata u prosveti 12. oktobra 2023. godine.
Ne može se reći da je štrajk u svojim prvim nedeljama bio izvor naročite inspiracije ni za svoje učesnike niti za posmatrače. Čak je i skraćivanje časova na 30 minuta – jedini legalni oblik štrajka u prosveti, zahvaljujući vrlo restriktivnim zakonskim okvirima (videti opširnije u intervjuu o inicijativi Pravo na štrajk na str. 10–11) – vršeno kroz takozvani „cirkularni štrajk“ u različitim okruzima, umesto u svim školama odjedared. Za razliku od reprezentativnih sindikata, Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Srbije pozivao je na „beli štrajk“, koji bi se zasnivao na zaključivanju petica svim učenicima kao pokušaj izlaska iz taktičkog ćorsokaka.
Onda je svanuo 1. novembar...
Štrajk evoluira
Od kraja novembra, blokade fakulteta proširile su se kao požar celom zemljom, što je relativno brzo inspirisalo i srednjoškolce da se uključe u pokret sopstvenim aktivnostima. Nakon njih, i drugi slojevi društva počeli su da razmatraju mogućnost pobune. Pitanje podrške studentskim zahtevima uskoro se nametnulo u okviru tekućeg štrajka u prosveti, a integrisanje studentskih zahteva u štrajk ispostaviće se kao ključna prekretnica.
Iz perspektive režima, blokade srednjih škola, mogućnost spajanja studentske borbe i prosvetnog štrajka, kao i nedvosmislena poruka da ga celokupna mladost zemlje zajedno sa većinom zaposlenih u sistemu obrazovanja prezire, izazvala je osećaj panike. Nesposobna da adekvatno reaguje na duboku političku krizu, vlast je kroz Ministarstvo prosvete odlučila da skrati prvo polugođe i produži zimski raspust, u nadi da će praznici umiriti pobunu u školama, na univerzitetima i uopšte u društvu.
U tom trenutku, postaje jasno da za vlast gušenje štrajka u prosveti predstavlja apsolutni prioritet.
Štrajk se širi
Ne gubeći ni tren, Vučić i Vlada sazvali su sastanak sa predstavnicima reprezentativnih sindikata odmah nakon božićnih praznika. Sama činjenica da su se oni odazvali tim pregovorima razbesnela je zaposlene u prosveti, ali i široku javnost koja je s oduševljenjem posmatrala kako pokret nanosi poraz za porazom režimu. Ovaj potez reprezentativnih sindikata ispravno je protumačen kao pokušaj unovčavanja najedared veoma moćne pregovaračke pozicije u kojoj su se našli ponajmanje sopstvenom zaslugom.
Na veliku žalost sindikalne birokratije, odnosno na veliku sreću prosvetara i šireg pokreta, jedna od ideoloških potki studentskog pokreta koji je inspirisao širu pobunu bilo je odbacivanje i radikalno preispitivanje ustaljenih predstavničkih institucija. Međutim, nesposobne da osveste tu činjenicu i potpuno gluve na gnev kolega koje predstavljaju, vrhuške reprezentativnih sindikata (prvo samo tri, ali ubrzo i sva četiri) potpisuju sporazum sa Ministarstvom prosvete i najavljuju tridesetodnevni moratorijum na štrajkačke aktivnosti. Jednostavno rečeno, vođstva sindikata u tom trenutku veruju da su sklopila vrhunski dogovor, obezbedila ozbiljno povećanje plata i etablirala se kao faktori stabilnosti.
Pored toga, posebni kolektivni ugovor koji reprezentativni sindikati potpisuju uključuje odredbe po kojima članovi reprezentativnih sindikata uživaju nezanemarive novčane benefite u odnosu na sindikalno neorganizovane prosvetare ili članove nereprezentativnih sindikata. Ova klauzula trebalo je da bude kontrateg odlivu ljudi iz sindikata koji su tumačili ove poteze kao ono što i jesu – izdaju prosvetnog štrajka, koji je do trenutka pregovora reprezentativnih sindikata s Vladom prerastao iz čisto ekonomske u političku borbu.
Kratkovidost vođa reprezentativnih sindikata skupo ih je koštala. U poslednje dve decenije stepen sindikalnog organizovanja u prosveti drastično je opao, na šta sindikati nisu uspeli da nađu adekvatan odgovor. Štaviše, oni su tome i sami doprineli svojom dugogodišnjom pasivnošću i uopšte nesposobnošću da zaštite interese zaposlenih u prosveti. Čak i pre 2025. godine, poverenje prosvetara u sindikate bilo je izrazito nisko. Moratorijum na štrajk u trenutku najšire i najdublje borbe u kojoj je čitava jedna generacija zaposlenih u prosveti učestvovala bio je kap koja je prelila čašu.
Eksplozija besa među prosvetarima poprimila je neverovatne razmere: pozivi na iščlanjenje iz reprezentativnih sindikata, pozivi na proveru reprezentativnosti tih sindikata i, najbitnije od svega, masovni poziv zaposlenih u prosveti na potpunu obustavu rada uprkos odredbama zakona i odlukama reprezentativnih sindikata. Prosvetari su u nekoliko kratkih meseci postali najborbeniji i politički i socijalno najnapredniji deo radničke klase u Srbiji, spremni da se suprotstave državi ne samo kao poslodavcu već i kao aparatu sile, ali i da skrajnu sopstvene sindikalne birokrate kada su oni počeli da koče njihovu borbu.
Tačni podaci o broju škola ili zaposlenih u prosveti koji su stupili u potpunu obustavu rada nisu dostupni ni preko Ministarstva prosvete, niti preko sindikata ili neformalnih parasindikalnih organizacija koje su izrasle iz štrajka, poput Asocijacije škola u štrajku. Bez obzira na to, radi se o hiljadama prosvetnih radnika koji su podigli glave i shvatili da svojim učenicima i narednim generacijama trenutno mogu preneti jednu od najvažnijih lekcija o značaju borbe za dostojanstvo, slobodu i pravednije društvo.
Svesni svih rizika koje njihova borba nosi, prosvetari su podigli barjak radničke borbe u okviru masovnog pokreta.
Štrajk posustaje
Potpuna obustava rada u školama počela je da razgrađuje i ustaljene podele između različitih aktera uključenih u sistem obrazovanja. Nastavno i nenastavno osoblje, učenici i – gotovo nezamislivo iz doskorašnje perspektive zaposlenih u prosveti – roditelji izgradili su ekosistem pobune i podrške, a blokirane škole su, umesto lažne slike praznih zgrada i simbola uskraćivanja znanja, postale teren za oživljavanje društvenog života.
Posebnu ulogu u izgradnji ove solidarnosti imale su zajedničke aktivnosti na odbijanju režimskih napada: od sabotaže rada onog dela prosvetnih inspektora koji su zapravo bili spremni da igraju ulogu reketaša, preko pobune protiv postavljanja naprednjačkih poslušnika na pozicije direktora škola, do odbrane učeničkih demonstracija od provokatora i nasilnika.
Međutim, širenje štrajka u prosveti naletelo je na ozbiljnije prepreke i protivnike nego širenje blokada fakulteta. Prvo, u prosveti je prisutno partijsko zapošljavanje, naročito među direktorima. Drugo, štrajk uvek sa sobom nosi mogućnost eskalacije sukoba. Treće, i najbitnije, vodeći svoj štrajk na način koji nije predviđen zakonom, prosvetari su navukli na sebe gnev autoritarne vlasti.
Pretnja smanjenjem plata za zaposlene koji su u obustavi ostvarena je početkom marta na bahat i nezakonit način. Nemali deo zaposlenih u prosveti primio je za ceo mesec iznose od dve do četiri hiljade dinara. Ministarstvo im je poslalo jasnu poruku: nastavite li sa štrajkom, nećete moći da preživite. Uprkos tome, u prvim danima nakon što je vest o smanjenju plata u prosveti izašla u javnost, borbeni duh štrajka delovao je neuzdrmano.
Nažalost, u tom trenutku krhka priroda saveza između studentskog pokreta i štrajka u prosveti postaje očigledna. Pored toga, do tog trenutka već je sasvim jasno da politički štrajk, kao vid antirežimske borbe, nije uspeo da se proširi dalje od radnika u prosveti.
Štrajk pred porazom
Studentski pokret propustio je mogućnost da iskoristi svoj prestiž i nezanemariva finansijska sredstva koja je uspeo da akumulira i da se obaveže da će, kao pokret, pružiti materijalnu podršku kao direktan vid solidarnosti sa štrajkom u prosveti. Scenario u kom, nakon što je štrajk prosvetara prihvatio studentske zahteve kao svoje, studentski pokret usvaja zahtev o isplati punih plata oštećenim prosvetarima, značio bi podizanje saveza studenata i prosvetara na viši nivo i mogao je da ponudi model koji bi ohrabrio i druge grane da se odvaže na štrajk.
Umesto toga, zaposleni u IT sektoru, koji su se pokazali kao najdinamičniji deo privatnog sektora u kontekstu ovog pokreta, pokrenuli su akciju finansijske podrške prosvetarima. Deo zaposlenih u prosveti, oni najugroženiji, svakako su imali koristi od ove inicijative, ali u pitanju nije bila taktika sa ciljem održavanja štrajka, širenja fronta i kontranapada protiv režima, već pokušaj da se najgore posledice režimskog napada ublaže.
Drugi mesec smanjenih plata pao je kao daleko teži udarac, a vesti o borbi u školama potpuno su presušile iz medija, kako režimskih tako i opozicionih. Čitave škole povukle su se iz potpune obustave u skraćenje časova ili se vratile u normalni režim rada, što ukazuje na jezivu mogućnost da će režim uspeti da polomi štrajk u prosveti. Gotovo pola godine borbe umorilo bi i daleko iskusnije i bolje organizovane snage, naročito onda kada sledeći korak u borbi više nikome nije jasan, a protivnik pokazuje jasne znake zbijanja redova i želje za osvetom.
Ipak, kakva god da bude zajednička sudbina štrajka u prosveti i masovnog pokreta, prosvetari su napravili iskorak za radničku borbu u Srbiji koji nismo videli decenijama. Oni su pokazali da je moguće štrajkovati uprkos antištrajkačkim zakonima, da je moguće štrajkovati politički, da je moguće odbiti poslušnost sindikalnim vrhuškama i organizovati se kroz borbu. Ako svi naučimo lekcije ove borbe, u svakoj narednoj možemo biti samo snažniji.
Pogledajmo još jednom kako je štrajk u prosveti u formi potpune obustave rada oko političkih zahteva promenio sliku stvarnosti. U jednom trenutku on nije bio moguć, jer je bio van zakonskih okvira. Međutim, s promenom političke situacije u društvu, ti isti zakoni prestaju imati snagu. Ovo je ključan argument protiv svih onih u samom pokretu koji insistiraju na tome da on uvek mora pratiti slovo zakona, koliko god ono bilo nepravedno ili tlačiteljsko. Glavna prepreka borbi nisu zakoni, nego nedostatak svesti ili volje društvenih kolektiva za političkim delovanjem. A nakon što se ta volja pokrene, jedini način na koji ona može da se nametne jeste da se širi kroz čitavu radničku klasu i ruši sektorske i druge podele koje nas drže razdvojenim.
Za one ljude, kolektive i organizacije koji su bili udarna pesnica prosvetnog štrajka, jedna od najočiglednijih lekcija štrajka mora biti spajanje ekonomske, sindikalne i političke borbe. Prosvetari su pokazali put celoj radničkoj klasi!
Želiš da podržiš rad Kontranapada?
Javi se za svoj primerak u elektronskoj ili paprirnoj formi.