Film Mirotvorac: povratak Kira i desničarskog nemira

Bezmalo godinu dana nakon premijere na festivalu dokumentarnog filma ZagrebDox, film Mirotvorac reditelja Ivana Ramljaka našao se pred širom publikom. Nakon premijere tog aprila 2025. godine, film posvećen ubijenom načelniku policije u Osijeku Josipu Reihl-Kiru naišao je na pozitivne kritike, a interesovanje je bilo toliko da je ZagrebDox organizovao dodatne projekcije. Nakon televizijske premijere na HRT-u februara 2026. godine reakcije su bile nešto drugačije. Zbog većeg broja gledalaca do kojih je film uspeo da dopre posredstvom javnog servisa (a kasnije objavom na YouTube-u) polarizacija koja se javila u hrvatskom društvu bila je očekivana. Međutim, ni jedan napad nije uspeo da opovrgne podatke iznete u filmu, zadržavajući se pretežno na jeftinoj nacionalističkoj patetici. 

Ne treba da čudi što su činjenice ostale ravnodušne prema nečijim osećanjima i što brojni kritičari nisu uspeli da artikulišu svoje napade kada se uzmu u obzir dva aspekta na kojima se film temelji. Na prvom mestu to je saradnja sa Dragom Hedlom, koji je godinama na stranicama Feral Tribuna podrobno izveštavao o ratu u Slavoniji, kao i saradnja sa suprugom ubijenog Reihl-Kira (Jadrankom Reihl-Kir) koja je, uvidevši da državne strukture nisu zainteresovane za otkrivanje istine, sve ove godine sama sprovodila neku vrstu paralelne istrage.  

Na drugom mestu je koncept koji je Ramljak osmislio i ostvario nakon šest godina rada uz pomoć montažera Damira Čučića i Hrvoja Zovka zasnovan na dokumentarnom materijalu pronađenom u arhivama HRT-a. Iznenađeni količinom do sada neobjavljenih snimaka koji su se nalazili u bunkerima radiotelevizije, autori su mogli da sklope neverovatno živu sliku Osijeka iz tog perioda. Ovaj doživljaj je potpomognut ispovestima sagovornika, sasvim prikladno odabranih da predstavljaju relevantne elemente društva koji priču iznose iz pozicije ratnog veterana, novinara, lokalne političarke, pripadnika Ureda za zaštitu ustavnog poretka (naslednice Službe državne bezbednosti), kao i same Jadranke Reihl-Kir. Odbijanje autora da do kraja filma prikaže lica sagovornika, dopuštajući da njihova priča prati dokumentarne snimke bez skretanje pažnje na pojedince, samo doprinosi saživljavanju gledalaca sa događajima. Dokumenti i ispovesti govore sami za sebe, bez potrebe za preteranom stilizacijom, što čini savršen spoj estetike i faktografije kome teži svaki dokumentarac.

Međutim, najbolja pohvala ovog filma je histerija ratnih zločinaca kao što je Branimir Glavaš, koji na društvenim mrežama žali što tih krvavih godina nije sproveden „scenarij iz Bukurešta“, te se nada da će se ponovo javiti prilika da određene „figure stavi na svoje mesto“, aludirajući na autore i učesnike dokumentarnog filma Mirotvorac. Tragična istina je da rat predstavlja biznis za one koji uspešno uspevaju da unovče tuđu krv. Takva prilika se upravo javila Glavašu, koji je – po svedočenjima jednog od učesnika filma – na početku rata živeo sa majkom i posedovao razdrndanu Zastavu 101, da bi iz rata izašao kao apsolutni gospodar života i smrti u Slavoniji i jedan od bogatijih ljudi u Hrvatskoj. Nije ni čudo što ni tada – kada su započinjali posao rata, kao ni sada – kada treba odbraniti krvavo stečeno, takvi ljudi nemaju razumevanja za one koji se bore za mir, jer im mirotvorci nisu u interesu.

Nakon prikazivanja filma Mirotvorac hrvatski javni servis je u pokušaju da ostvari privid objektivnosti pozvao u studio čitavu plejadu režimskih ideologa tzv. stručnjaka, računajući da su time zadovoljili obe strane. Ti režimski ideolozi su u svojim kritikama filma umesto argumenata nudili moralizatorski stav pretežno svođen na to da su optuženi iz rata izašli kao pobednici, ali dobro znamo da pobeda u ratu ne čini neku stranu pravednom. Soldaten sind Mörder (vojnici su ubice) pisao je, sa pravom, nemački satiričar Kurt Tuholski čime baca svetlo na one koji ratuju i rat priželjkuju. Mirotvorci u takvom sukobu nemaju stranu.

Kao mnogo puta do sada pokazalo se da je istorijski revizionizam jedan od glavnih čuvara kapitalističkog poretka. Privid neutralnosti hrvatskog javnog servisa nije uspeo to da prikrije, naprotiv. Uprkos organizovanoj harangi desnice preko mejnstrim medija, Mirotvorac nastavlja da se širi internetom kao požar, što ne samo da ukazuje na zainteresovanost šire publike, već i na činjenicu da je jedini način za dolaženje do istine vaninstitucionalna samoorganizovana borba. Autor filma Ivan Ramljak u jednom je intervjuu naglasio da nije njegova namera da dekonstruiše i preispita čitav rat, već je želeo da ispriča priču o jednoj zaveri ćutanja i jednom zaboravljenom događaju. Međutim, režimski kritičari filma su preispitivanje učinili umesto njega, ukazujući na to da je nemoguće posmatrati jedan izolovan događaj, a da se ne dirne u čitavu strukturu rata kao biznisa i državnog projekta pretvaranja lopova i ubica u svete krave i sad je ta dekonstrukcija strukture uloge rata u toku.