ICE u Americi: stari ili novi fenomen?

Hladnokrvne egzekucije Rene Gud i Aleksa Pretija, počinjene prošlog meseca u  Mineapolisu od strane agenata ICE (Immigration and Customs Enforcement) predstavljene su u većini američkih medija kao „incidenti“. Sistem tako poručuje da problemi postoje ali oni nisu njegov sastavni deo već nešto što se može dogoditi u bilo kojoj zemlji a, s obzirom da SAD imaju službeno više od 342 miliona stanovnika, svaki “incident“ se može voditi kao podrazumevan. „Kolateralna šteta“ svedena na nivo statističke greške. Kritički komentari upućeni Trampovoj administraciji, naročito iz pravca liberalne javnosti koja, uz pomoć brojnih voditelja zabavnih emisija, često šoumenski govori o ovom užasu, ni najmanje ne pomažu da se krvavo klupko raspetlja. Štaviše, oni tupe oštricu narodnog bunta i pomažu tome da se održi status quo tiranije krupnog kapitala udruženog sa ultradesnim ideologijama. Sva je prilika da će “agent” Džonatan Ros, ubica Rene Gud sa pozamašnom istorijom prekomerne upotrebe sile, izbeći sud, baš kao i nekolicina uniformisanih ubica Aleksa Pretija. 

ICE, koji teži tome da uhapsi, prebije ili likvidira svakog ko im pređe put ili „izgleda sumnjivo“ (ukratko: nije beo ili nije „dovoljno beo“) je pokazao da je legitimizovana paramilitarna formacija, te da u pitanju nisu nikakvi “incidenti”. Tako su, 11. februara, u Mineapolisu, agenti ICE-a otvorili vatru na dvojicu venecuelanskih emigranata Alfreda Alehandra Alhornu i Hulija Sezara Sosa-Selisa tvrdeći da su ih oni napali “naoružani” metlom i lopatom (?!). Sosa-Selis je lakše ranjen a Alhorna uhapšen. Nijedan od dvojice Venecuelanaca nije imao kriminalni dosije, baš kao što ga nisu imali ni Gud i Preti. Dodajmo ovome i bizaran pokušaj agenata ICE da provale u ekvadoroski konzulat u Mineapolisu 27. januara ove godine.

Zataškavanje i koncentracioni logori 

Da bi shvatili razmere nasilja i represije ICE moramo se vratiti u 2002. godinu kad je ova de facto paravojska formirana. Politički podtekst je itekako prepoznatljiv: nakon napada 11. septembra 2001, tadašnji predsednik Džordž Buš mlađi je doneo tzv. Patriot Act koji je znatno proširio ovlašćenja bezbednosnim agencijama i policiji, dajući i formalnu dozvolu da se SAD potpuno pretvore u paranoičnu policijsku državu. Bilo je jasno još tada, a kasnije, represijom nad brojnim aktivistima, dodatno potvrđeno da je Patriot Act sve osim zakona koji „olakšava borbu protiv međunarodnog terorizma“. On poseduje ksenofobnu i antilevičarsku te antiprogresivističku oštricu. Danas se SAD „brane od terorista“ tako što prisluškuju svoje i strane građane, sutra će podizati zidove i koncentracione logore na granici za migrante, mahom iz Latinske Amerike. To što Patriot Act krši Ustav SAD ne smeta. 

Tu na scenu stupa ICE sa personalom od preko 22000 agenata. Iako deluju kao posebna, povlašćena grupa, agenti ICE su daleko od toga – oni direktno odgovaraju United States Department of Homeland Security (USDHS), jednoj od 18 zvaničnih bezbednosnih agencija SAD. Da stvari budu još komplikovanije – ICE  nije jedina agencija koja je deo USDHS – zajedno s njom, Homeland drži ukupno 22 agencije u svojoj mreži. Ovaj glomazni aparat, bogato finansiran i sastavljen mahom od bivših policajaca i vojnika, krši zakone sopstvene zemlje već 24 godine a svetska javnost, čini se, tek sad spoznaje njegovu monstruoznost. Ono što je posebno zanimljivo kod ICE je činjenica da je, zahvaljujući ubrzanoj regrutaciji, za samo godinu dana udvostručila broj svojih agenata. Većinu njih čine nekadašnji pripadnici radničke klase i ratni veterani, što ICE doživljava kao uspeh s obzirom da je kampanja i bila usmerena na njih. Zainteresovanima je ponuđena prilika da “dobro zarade” (preko 80 000 dolara godišnje, plus bonusi) kao “zaštitnici SAD”. Obuka je bila skraćena, a primani su kandidati od 18 godina pa naviše, često bez ikakvog iskustva. Neretko su zapošljavani i oni sa više od 40 godina. Na taj način se došlo do situacije u kojoj dojučerašnji pripadnici radničke klase vrše represiju nad istom tom klasom. Nije slučajno što je do rapidnog povećanja broja “agenata” došlo s Trampovim povratkom na vlast, zavet da će proterati „ilegalne migrante“ bio je okosnica njegove predizborne kampanje. Ali, kako opravdati njihove akcije kada je proporcija ljudi sa težim kriminalnim dosijeima među migrantima koje je ICE uhvatio 5%, a onih s čistim dosijeima 73%? Toliko o „efikasnosti“. Zaduženi za „imigraciju i carine“, oni su, u biti, tu da hvataju migrante pod lažnim optužbama da su kriminalci, proteruju iz zemlje, te uteruju strah lokalnom stanovništvu koje ih pomaže. Na taj način povišene etničke i klasne tenzije mogu biti iskorišćene za stvaranje vanrednog stanja, podizanju borbene gotovosti, što služi, između ostalog, skretanju pažnje sa Trampovog pojavljivanja u Epštajnovim fajlovima. 

ICE je, dakle, funkcionisala i pod demokratskom i pod republikanskom administracijom i po tom pitanju se ništa nije menjalo. Čuli su se, za vreme protesta protiv razdvajanja migrantskih porodica davne 2018. godine povici da se ICE zabrani. Američke pogranične službe su otimale maloletnu decu od njihovih roditelja u ime „humanosti“ a ICE je i tu igrao sramotnu ulogu. Istina nije skrivena niti je šokantna, osam godina je prošlo. Američki liberali, lijući krokodilske suze i glumeći zaprepaštenost, žele da sakriju svoje saučesništvo i, samim tim, odgovornost. Poziva se na vladavinu prava i tvrdi da se samoodbranom građana ne može postići ništa jer - „nasilje rađa nasilje“. Ovo metanisanje i pozivanje na pravnu državu koja odavno nam je na Balkanu itekako poznato. Dok je god kapitalizma, postojaće ljudi i organizacije koji su iznad zakona i tako je bilo i biće.

Nasilje režima: od robova do studenata

Nasilje ICE stoga nije ekskurs Trampove vladavine već „pojava dugog trajanja“. Mejson- Diksonova linija je do kraja američkog Građanskog rata (1861-1865) delila industrijalizovani Sever od robovlasničkog Juga. Odbegli robovi su često bežali preko ove granice, na Sever, gde su očekivali da budu tretirani kao slobodni građani. Međutim, često bi pripadnici svojevrsnih privatnih plantažerskih paravojski prelazili granicu, otimali ih i vraćali nazad, na Jug, njihovim „gospodarima“. Po porazu Konfederacije nastao je ozloglašeni Kju Kluks Klan, antisemitska i antikatolička organizacija ogrezla u krvi crnog stanovništva. To je isti onaj klan čije se podrške Tramp nikad nije odrekao. Kako mu to nije bilo dovoljno, počeo je da u Filadelfiji uklanja eksponate vezane za period robovlasništva u SAD, tobože zbog toga što se treba fokusirati na „pozitivnije“ događaje u istoriji. Treba se osvrnuti i na „nativiste“, bande pomagane od države koje su „dovodile u red“ doseljenike iz Irske, Italije, Poljske, Rusije, Grčke, te da je broj doseljenih kriminalaca u SAD među njima bio mali a da je stopa kriminala značajno porasla kod druge generacije doseljenika, baš zbog diskriminacije i ništavnih mogućnosti za nalaženje posla.

Što se tiče uloge privatnog sektora u bezbednosnom sistemu, treba spomenuti štrajkbreherstvo Pinkertonovih detektiva krajem 19-og i početkom 20-og veka koje je često imalo kao ishod likvidacije i hapšenja te stvaranje savremene policije kao institucije. Srodna agencija Boldvin-Felts je tako izazvala rat protiv rudara iz Zapadne Virdžinije 1920. godine koji je potresno prikazan u američkom filmu Matewan. Država je, kada bi „privatnici“ omanuli, slala trupe i gušila pobune, kako u Zapadnoj Virdžiniji tako i u drugim državama u kojim bi izbijali rudarski štrajkovi. A šta tek reći za plemena koja su živela na ovim prostorima hiljadama godina? Su, Apaši, Seminole, Šošoni, Navaho i brojni drugi su tretirani kao stranci u svojoj sopstvenoj zemlji, podvrgavani nasilnom raseljavanju, otimanju zemlje, premeštanju u rezervate i planskom izgladnjivanju i ubijanju bolestima i alkoholom. Iluzija je verovati da se išta po tom pitanju suštinski promenilo, kada se uzme u obzir kako su 2016/7. stanovnici rezervata i ekološki aktivisti nasilno tretirani od te iste države, i koja je na svoj spisak sumnjivih osoba migrantske spoljašnjosti stavila i Indijance, zbog fizičke sličnosti s delom Latinoamerikanaca. 

Ljudska prava, onakva kakvim ih buržoazija definiše, su, istorijski gledano, novitet za SAD i rezultat višedecenijske borbe koji je materijalizovan 1965. godine kada je potvrđeno pravo svim pripadnicama/ima crne zajednice da glasaju te ukinute kvote za migrante. Ali, ta prava su potom prečesto gažena da bi se moglo govoriti da su u potpunosti praktično potvrđena. Isto se može reći i za ona prava koja su postojala mnogo pre, kao što je sloboda javnog okupljanja. Primer za to je masakr na Univerzitetu Kent u Ohaju 1970. godine kad je Nacionalna garda te države (inače, strateški partner Vojske Srbije) otvorila paljbu na studente koji su protestovali protiv rata u Vijetnamu. Ubijeno je četvoro a ranjeno devetoro studenata. Paralela sa 2026. godinom se nameće: ratoborni republikanac upitne psihofizičke stabilnosti je vladao SAD i, uprkos Votergejt skandalu, uspeo da ostane na slobodi. Kako? Ukazom predsednika Džeralda Forda Nikson je pomilovan. Naredne decenije bile su protkane nasiljem policije u crnačkim i latinoameričkim četvrtima, rasnim nemirima, drastičnim uvećanjem zatvorske populacije (s disproporcionalno visokim brojem latinoameričkih i crnih zatvorenika) i uvećanjem broja bezbednosnih agencija, uprkos tome što su SAD, kao pobednici Hladnog rata, jedina svetska sila.

Samoodbrana umesto samoobmane

Imperije su spremne da, u ime  interesasvojih vladajućih kapitalističkih klasa, gaze ne samo druge zemlje i njihove narode, već da, po potrebi, gaze i prava sopstvenih građana.. Tramp je prikazao vladajuću klasu SAD-a onakvom kakva jeste – krvoločna, grabljiva, rasistička, ksenofobna. Ona nije slučajno izrodila ICE. Naprotiv, ICE je deo njene viševekovne politike, državni dželat s drugim imenom. Dok je imperije Tramp će teško biti opozvan a svakako nikad neće biti izveden na suđenje. Zašto? Kakav god da je, Tramp je ipak bio predsednik SAD a imperija ne može sebi dozvoliti da joj se ceo svet podsmeva dok njen bivši lider sedi na optuženičkoj klupi. Izabraće novog lidera i nastaviti po starom.

Međutim, nada leži u pobunjenom narodu koji je, kao što je viđeno u Minesoti, uprkos užasnom nevremenu, izlazio na ulice u velikom broju i suprotstavljao se ICE agentima. Ne zaboravimo: za vreme Black lives matter protesta su se brojni demonstranti koji pripadaju crnoj zajednici pojavili naoružani na ulici spremni da se brane od rasističkih napada. Imali su, po toliko puta zloupotrebljavanom Ustavu SAD, puno pravo na to. Ova organizacija NFAC (No Fucking Around Coalition) samo je vrh ledenog brega u odnosu na ono što može doći ukoliko ICE nastavi sa svojim aktivnostima. To ne znači da su u SAD stvoreni predrevolucionarni uslovi, mada neki elementi takvih uslova postoje. Izvesno je jedno: neće biti pravde u SAD i suđenja akterima Epštajnovih dokumenata dok god kapitalizam opstaje. Samo socijalistička država može garantovati oduzimanje slobode i pravedno suđenje onima koji danas predstavljaju vrh političke, ekonomske, naučne i umetničke elite.