ALBANIJA NIJE NA PRODAJU!

Dah slobode i pobune se širi ulicama Tirane. Desetine hiljada albanskih građana svakodnevno protestuju u kolonama koje se kreću od Trga Skenderbega, duž čitave Avenije Mučenika Nacije, sve do zgrade Vlade, sedišta predsednika vlade. Preovladavaju crvene zastave Albanije zato što “Albanija nije na prodaju!”. To je poruka koju uzvikuju pobunjeni demonstranti.

Po dolasku pred zgradu Vlade, mikrofon je na raspolaganju za sve. Na stotine građana uzima reč. “Politički isključeni” izvikuju svoje strastvne poruke u mikrofon, nastojeći da tako premoste jaz između sebe i “zvanične politike”.

“Rama na robiju! Beriša na robiju!” – slogan koji prerasta u svojevrsnu mantru. To je pobuna albanske omladine. To je pobuna mladih porodica primoranih da emigriraju u države Evropske Unije. To je pobuna albanskih radnika protiv basnoslovnih troškova života i vrtoglavih cena stanarina. To je pobuna penzionera Albanije protiv visokih cena lekova i smešnog novogodišnjeg bonusa od 50 evra. To je kolektivno odbacivanje oligarhijskog prisvajanja države.

Ali otkud je potekao ovakav spontani masovni protest? Šta je bio povod?

Iskra koja je pokrenula celokupnu mobilizaciju je planula 30. maja, kada su buldožeri i građevinske mašine upali u zaštićen rezervat prirode Narte, u mestu Zvernec, blizu Valone, i čitavo područje ogradili bodljikavom žicom. Obezbeđenje ovog gradilišta činili su pripadnici državne policije i grupa radnika privatnog obezbeđenja, koji su, nakon verbalnih sukoba sa demonstrantima, pretukli i protivpravno priveli meštanina Eduarta Subašia. Snimak napada je uskoro postao viralan i kruži društvenim mrežama. Poseban skandal izazvala je nezainteresovanost državne policije koja je bila prisutna na licu mesta. Njihova pasivnost je ilustrativna: na nasilje bande privatnog obezbeđenja su samo slegnuli ramenima. Gnev javnosti je pogodio albanske institucije punom snagom. Vrlo brzo je usledila suspenzija a potom i smena direktora policije Valone. Dvojica pripadnika privatnog obezbeđenja su uhapšena, a kompanijama privatnog obezbeđenja umešanim u ovaj incident je ukinuta dozvola za rad.

Demonstranti su odmah poručili: NE uništenju životne sredine, NE špekulacijama sa nekretninama, NE rasprodaji Albanije oligarhiji i međunarodnom kapitalu – Albania is not for sale! (Albanija nije na prodaju!)

U Zvernecu, odmah iza tog zida od bodljikave žice, krije se još jedan projekat finansijske špekulacije, koji su pokrenuli Ivanka Tramp i Džared Kušner, u čijem je vlasništvu investiciona kampanija Affinity Partners, ista ona koja stoji iza projekata rizortova na albanskoj rivijeri i planova za izgradnju rizorta u Gazi.

Mega-rizort namenjen ultrabogatima usred zaštićenog prirodnog područja – to je suština projekta Tramp-Kušner. Flamingosi iz Zverneca bi bili prognani iz svoje lagune kako bi ustupili mesto za izgradnju 10 hiljada stambenih jedinica. Čini se da projekat obuhvata i ostrvo Sazan, jedino ostrvo u Albaniji. To je potvrdila Ivanka Tramp u intervjuu na američkom podkastu Dejvida Senre 26. maja ove godine. “To su američki investitori... pogledajte samo Porto Montenegro u Tivtu, to je model koji treba slediti...” - tako se pravdao Edi Rama kada su ga pritisnuli međunarodni mediji. On sa ostatkom sveta želi da priča, dok bojkotuje albanske novinare.

No, da li su luksuzni turizam, špekulacije na tržištu nekretninama i nekontrolisano betoniranje zaista sudbina Albanije? Verujem da su se Albanci pobunili upravo protiv takve vizije budućnosti, koja pogoduje jedino organizovanom kriminalu, oligarhiji i partitokratiji.

Nakon uništenja prerađivačke industrije i poljoprivrede, te “divlje” privatizacije (poput onih u zdravstvenom i obrazovnom sektoru) još samo priroda je ostala na prodaju. Ishod je razvoj luksuznog turizma i stvaranje enklava unutar albanske države, ograđenih rampama što podsećaju na granične prelaze i koje čuva naoružano obezbeđenje – ekskluzivnih zona, dostupnih tek nekolicini privilegovanih.

Želeo bih da navedem nekoliko pokazatelja koji bliže oslikavaju socioekonomsku situaciju u Albaniji. Počnimo od gorućeg pitanja: masovnih emigracija. Albanija već decenijama neprekidno gubi stanovništvo – oko milion i 200 hiljada Albanaca je napustilo zemlju tokom ovih 35 godina tranzicije nakon pada komunizma. Oko 50 hiljada Albanaca svake godine emigrira u zemlje Evropske Unije, a taj trend se dodatno ubrzao nakon pandemije Kovida 19. Među onima koji odlaze preovlađuju mladi i mlade porodice. Čak 62% emigranata je mlađe od 35 godina. Albanska emigracija nije više individualni fenomen već porodični čin – iz zemlje odlaze čitave porodice sa malom decom. Albanija tako gubi najvitalniji deo svoje populacije, što predstavlja demografski gubitak sa dugoročnim posledicama za društveni razvoj zemlje. “Ljudi ne mogu da nađu posao,” ističu eksperti i analitičari. Ako je emigracija jedino rešenje da se obezbedi ekonomska i profesionalna sigurnost, ne iznenađuje što je poslovna ponuda na evropskom tržištu rada sve privlačnija. Albanska emigracija je verovatno jedinstven slučaj u svetu, kada se posmatra u odnosu na veličinu zemlje i činjenicu da u Albaniji danas živi oko dva i po miliona stanovnika. Svaki drugi Albanac živi u nekoj od zemalja Evropske Unije. Istovremeno, poslednjih godina na albansko tržište rada dolaze radnici iz još siromašnijih država – novi robovi koje eksploatišu u sektoru građevinarstva, ugostiteljstva i turističkim rizortima.

Drugo važno pitanje su zarade. Zakonom propisana minimalna mesečna zarada iznosi 500 evra, ali je realna vrednost i stvarna kupovna moć ozbiljno umanjena zbog inflacije i rasta cena osnovnih usluga.

Mala i srednja preduzeća predstavljaju 90% albanske privrede. Istovremeno, siva ekonomija je veoma rasporostranjena. Albanija već godinama služi kao svojevrsna “perionica” novca za međunarodni i domaći organizovani kriminal.

Procvat sektora nekretnina ne bi trebalo da zavara turistu. Stanarine za albanske radnike su veoma visoke, naročito u prestonici. Mnogi radnici su primorani da rade po dva posla kako bi podmirili sve troškove života. Građevinski bum u Albaniji je predmet brojnih novinarskih i sudskih istraga. Pod posebnom pažnjom nalaze se nezakonito stečeni kapital koji potiče iz organizovanog kriminala i korupcije. Špekulantska gradnja nema nikakve veze sa realnim stambenim potrebama naroda. Neboderi i kule u centru Tirane su uglavnom potpuno prazni – dovoljno je pogledati ih naveče – svetla su uvek ugašena. Sektor nekretnina je glavni kanal za pranje novca sumnjivog porekla. Kupovina stana za prosečnog građanina postala je gotovo nedostižna. U Tirani cena kvadratnog metra dostiže i do 5 hiljada evra. Italijanske i albanske vlasti neprekidno pokušavaju da otkriju tokove prljavog novca kojima se finansiraju ovi građevinski projekti.

“Tirana danas je kao Njujork tridesetih godina prošlog veka; nigde na svetu se ne može naći tolika koncentracija arhitekata koji istovremeno rade na projektima,” poručuje ponosno Edi Rama pred međunarodnim televizijama.

Osvrnimo se sada na položaj albanskih penzionera, grupu zanemarenih i zaboravljenih od strane svih vlada koje su se smenjivale od pada socijalizma do danas. U Albaniji danas živi oko 745 hiljada penzionera, sa prosečnom penzijom od oko 200 evra u urbanim, odnosno 110 evra u ruralnim sredinama. Ima i onih koji primaju delimičnu penziju od svega 170 evra nakon 40 godina rada. Socijalistička vlada Rame, u sklopu programa “Albanija 2030”, obećava minimalnu penziju od 200 eura za sve do 2030. godine.

Ali vratimo se linčovanju demonstranta Eduarta Subašija od strane bandi privatnog obezbeđenja. Flamingo iz lagune Narta je postao simbol protesta, koji ekološki pokreti i građanski aktivisti nazivaju “revolucijom flamingosa”. Zahtevi protesta, koji su u prvim danima bili pre svega ekološke prirode, poprimaju sve više politički karaktere kako pokret dobija na snazi. “Želimo da srušimo ovaj sistem!” poručuju Albanci sa ulica Tirane. “Oni sabotiraju turističku sezonu; zbog protesta se otkazuju rezervacije, i to nanosi veliku štetu našoj ekonomiji,” odgovara Rama u svom ličnom jutarnjem podkastu “Popričajmo”[Flasim].

Decenije korupcionaških skandala tandema Rama-Beriša iscrpele su i obeshrabrile albanske građane. Albanski narod više nema poverenja ni u Demokratsku ni u Socijalističku stranku, koje su tokom 35 godina sprovodile istovetnu neoliberalnu politiku i delile “kajmak”(plen) sa istovetnim oligarsima. Prosečni Albanac može sebi da priušti samo 3 dana letovanja godišnje a ribu jede osam puta manje nego bilo koji drugi narod koji živi u blizini mora.

Jedan od najomraženijih zakona je Zakon br. 55 iz 2015. godine, posvećen “strateškim investicijama u Republici Albaniji”. Prema obrazloženju vlade, cilj zakona je podsticanje  stranih i domaćih ulaganja u sektorima energetike i rudarstva, turizma, poljoprivrede, tehnologije i ekonomskog razvoja. Kritičari ga, međutim, vide kao jedan veliki poklon albanskoj oligarhiji i međunarodnom kapitalu. Očekivalo se da će te “velike strateške investicije” iz temelja preobraziti albansku privredu. Tresla se gora...

Ogromne površine javnog zemljišta poklonjene su oligarsima i međunarodnim finansijskim špekulantima. Jedan od najpoznatijih primera je slučaj najveće i najvažnije albanske luke Drač, koja je predata milijarderu i magnatu u svetu nekretnina, Mohamedu Ali Alabaru iz UAE, kako bi izgradio ultra luksuzni kompleks za superjahte. Ali Ramina vlada ne poklanja samo more, plaže, rudnike i izvorišta vode za potrebe turističkih rizorta, već i čarobne planinske predele na severu zemlje: u mestu Tet buldožeri su porušili kuće meštana i male bungalove planinara kako bi napravili prostor za luksuzni planinski rizort.

Prekardašilo je.

Posle više od 14 dana masovnih protesta i demonstracija, vlada Edija Rame bi trebalo da posluša glas naroda Albanije i podnese ostavku. “U toku je hibridni rat protiv Albanije,” objavio je Rama u svim svetskim medijima. TV analitičari bliski vlasti govore o koordinisanom napadu koji dolazi iz Grčke, Srbije, Irana, od strane Hamasa, pa čak I Bernija Sandersa. U stvarnosti, ne postoji nikakva “globalna zavera” protiv Albanije. Jedini napad jeste onaj koji sprovodi oligarhija protiv naroda i radnika Albanije.

Verujem da je ovaj spontani pokret začetak nove Albanije. ‘’Shqiperi e re! Shqiperi e re!” (“Nova Albanija ! Nova Albanija!“) to su najsnažniji slogani koji se najčešće ponavljaju, zajedno uz uzvik “Revolucion! Revolucion!”.

“Otadžbina je u opasnosti!” poručuju Albanci iz dijaspore okupljeni ispred albanskih ambasada i na glavnim trgovima najvećih evropskih gradova.

Albanci su shvatili da je preuzimanje države od strane oligarhije pogubno po njihovu otadžbinu.

SHQIPËRI E RE!