Buržoazija, sitna buržoazija i proletarijat

Uzeto iz pamfleta Jedini put za Nemačku (septembar 1932.), objavljeno u SAD-u aprila 1933.

Svaka ozbiljna analiza političke situacije mora poći od međusobnih odnosa između tri klase: buržoazije, sitne buržoazije (uključujući i seljaštvo) i proletarijata.

Ekonomski moćna krupna buržoazija, sama po sebi, predstavlja beskonačno malu sitnu manjinu nacije. Da bi nametnula svoju dominaciju, mora da obezbedi zajednički odnos sa sitnom buržoazijom i, preko njenog posredovanja, sa proletarijatom.

Da bismo razumeli dijalektiku odnosa između ove tri klase, moramo razlikovati tri istorijske faze: zoru kapitalističkog razvoja, kada su buržoaziji bili potrebni revolucionarni metodi za rešavanje njenih zadataka; periodu procvata i zrelosti kapitalističkog režima, kada je buržoazija svojoj dominaciji dala uređene, mirne, konzervativne, demokratske forme; i konačno, opadanje kapitalizma, kada je buržoazija primorana da pribegne metodama građanskog rata protiv proletarijata kako bi zaštitila svoje pravo na eksploataciju.

Politički programi karakteristični za ove tri faze – JAKOBINIZAM [levo krilo sitnoburžoaskih snaga u Velikoj francuskoj revoluciji; u najrevolucionarnijoj fazi, predvođeno Robespjerom], reformistička DEMOKRATIJA (uključujući i socijaldemokratiju) i FAŠIZAM – u osnovi su programi sitnoburžoaskih struja. Sama ta činjenica, više od svega drugog, pokazuje od kakvog je ogromnog – tačnije, od kakvog je odlučujućeg – značaja samoopredeljenje sitnoburžoaskih narodnih masa za celokupnu sudbinu buržoaskog društva. 

Ipak, odnos između buržoazije i njenog osnovnog društvenog oslonca, sitne buržoazije, uopšte ne počiva na uzajamnom poverenju i mirnoj saradnji. U svojoj masi, sitna buržoazija je eksploatisana i obespravljena klasa. Ona gleda na buržoaziju sa zavišću, a često i sa mržnjom. Buržoazija, s druge strane, služeći se podrškom sitne buržoazije, ne veruje u istu, jer se sasvim opravdano plaši njene tendencije da ruši barijere koje su joj postavljene odozgo.

Dok su krčili put buržoaskom razvoju, jakobinci su se na svakom koraku upuštali u oštre sukobe sa samom buržoazijom. Služili su joj u nepopustljivoj borbi protiv nje. Nakon što su izvršili svoju ograničenu istorijsku ulogu, jakobinci su pali, jer je dominacija kapitala bila predodređena. 

Kroz čitav niz faza, buržoazija je učvršćivala svoju vlast pod oblikom parlamentarne demokratije. Čak i tada, ne mirno i ne dobrovoljno. Buržoazija se smrtno plašila opšteg prava glasa. Ali na kraju je uspela, uz pomoć kombinacije nasilnih mera i ustupaka, oskudice i reformi, da potčini u okviru formalne demokratije ne samo sitnu buržoaziju već u značajnoj meri i proletarijat, posredstvom nove sitne buržoazije – radničke aristokratije. U avgustu 1914. godine, imperijalistička buržoazija je bila u stanju, sredstvima parlamentarne demokratije, da povede milione radnika i seljaka u rat. 

Ali upravo sa ratom počinje izrazito opadanje kapitalizma i, pre svega, njegovog demokratskog oblika dominacije. Sada se više ne radi o novim reformama i ustupcima, već o smanjenju i ukidanju starih. Time buržoazija dolazi u sukob ne samo sa institucijama proleterske demokratije (sindikatima i političkim partijama) već i sa parlamentarnom demokratijom, u okviru koje su nastale te radničke organizacije. Stoga, kampanja protiv „marksizma“ s jedne i protiv demokratskog parlamentarizma s druge strane.

Ali kao što vrh liberalne buržoazije u svoje vreme nije bio u stanju, samo svojom snagom, da se oslobodi feudalizma, monarhije i crkve, tako ni magnati finansijskog kapitala nisu u stanju, samo svojom snagom, da se nose sa proletarijatom. Potrebna im je podrška sitne buržoazije. Za tu svrhu, ona mora biti izazvana, postavljena na noge, mobilisana, naoružana. Ali ovaj metod ima svoje opasnosti. Iako koristi fašizam, buržoazija ga se ipak plaši. Pilsudski je bio primoran, u maju 1926. godine, da spase buržoasko društvo državnim udarom usmerenim protiv tradicionalnih partija poljske buržoazije. Stvar je otišla toliko daleko da je zvanični vođa Poljske komunističke partije, Varski, koji je prešao od Roze Luksemburg ne kod Lenjina već kod Staljina, mislio da je državni udar Pilsudskog put „revolucionarne demokratske diktature“ i pozvao radnike da podrže Pilsudskog. [Jozef Pilsudski (1876–1935): Prvobitno socijalista sa nacionalističkim stavovima, 1920. godine je predvodio antisovjetske snage u Poljskoj; 1926. godine je predvodio državni udar i uspostavio diktaturu]

Na sednici Poljske komisije Izvršnog komiteta Komunističke internacionale 2. jula 1926. godine, autor ovih redova je, povodom događaja u Poljskoj, rekao:

„U celini gledano, Pilsudskijev prevrat je sitnoburžoaski, “plebejski” način rešavanja gorućih problema buržoaskog društva u njegovom stanju raspadanja i propadanja. Ovde već imamo direktnu sličnost sa italijanskim fašizmom.“

„Ove dve struje nesumnjivo poseduju zajedničke karakteristike: svoje udarne trupe regrutuju pre svega iz sitne buržoazije; Pilsudski, kao i Musolini, služili su se vanparlamentarnim sredstvima, otvorenim nasiljem, metodama građanskog rata; obojica nisu hteli uništenje već očuvanje buržoaskog društva. Iako su podigli sitnu buržoaziju na noge, otvoreno su se, nakon preuzimanja vlasti, svrstali uz krupnu buržoaziju. Nehotično ovde se javlja jedna istorijska generalizacija, podsećajući na ocenu koju je dao Marks o jakobinizmu kao plebejskom metodu obračuna sa feudalnim neprijateljima buržoazije... To je bilo u periodu uspona buržoazije. Sada moramo reći, u periodu propadanja buržoaskog društva, buržoaziji je ponovo potreban ”plebejski“ metod rešavanja svojih više ne progresivnih već potpuno reakcionarnih zadataka. U tom smislu, fašizam je karikatura jakobinizma.“

„Buržoazija nije sposobna da se održi na vlasti sredstvima parlamentarne države koju je sama stvorila; potreban joj je fašizam kao oružje samoodbrane, barem u kriznim situacijama. Ipak, buržoaziji se ne sviđa „plebejski“ metod rešavanja njenih zadataka. Ona je uvek bila neprijateljski nastrojena prema jakobinizmu, koji je svojom krvlju krčio put razvoju buržoaskog društva. Fašisti su mnogostruko bliži dekadentnoj buržoaziji nego što su jakobinci bili buržoaziji u usponu.Međutim, trezvena buržoazija ne gleda baš blagonaklono ni na fašistički način rešavanja njenih zadataka, jer su potresi, iako izazvani u interesu buržoaskog društva, povezani sa opasnostima po njega. Stoga, suprotstavljanje između fašizma i buržoaskih stranaka.“

„Krupna buržoazija voli fašizam koliko i čovek sa bolnim kutnjacima voli da mu se vade zubi. Trezveni krugovi buržoaskog društva pratili su sa sumnjom rad zubara Pilsudskog, ali su se na kraju pomirili sa neizbežnim, iako uz pretnje, trampu i svakakva cenkanja. Tako se jučerašnji idol sitne buržoazije pretvara u žandarma kapitala.“ 

Ovom pokušaju obeležavanja istorijskog mesta fašizma kao politički smenitelj u zamenu socijalne demokratije, suprotstavljena je teorija socijalnog fašizma. U početku ona je mogla izgledati kao prepotentna pretenciozna?, bahata, ali bezopasna glupost. Naknadni događaji su pokazali kakav je štetan uticaj staljinistička teorija zapravo imala na celokupni razvoj Komunističke internacionale.

Da li iz istorijske uloge jakobinizma, demokratije i fašizma sledi da je sitna buržoazija osuđena da ostane oruđe u rukama kapitala do kraja svog postojanja? Ako bi stvari bile tako, onda bi diktatura proletarijata bila nemoguća u nizu zemalja u kojima sitna buržoazija čini većinu nacije, a štaviše, bila bi izuzetno otežana u drugim zemljama u kojima sitna buržoazija predstavlja značajnu manjinu. Srećom, stvari nisu takve. Iskustvo Pariske komune [prva „diktatura proletarijata“, 18. mart 1871.], makar u granicama jednog grada, kao i Oktobarske revolucije [Ruske Revolucije 1917.] u mnogo većem obimu i tokom neuporedivo dužeg perioda, pokazalo je da savez sitne buržoazije i krupne buržoazije nije neraskidiv. Pošto je sitna buržoazija nesposobna za samostalnu politiku (zato je i sitnoburžoaska „demokratska diktatura“ neostvariva), ne preostaje joj drugi izbor osim između buržoazije i proletarijata. 

U epohi uspona, rasta i cvetanja kapitalizma, sitna buržoazija je, uprkos akutnim izlivima nezadovoljstva, uglavnom poslušno marširala u kapitalističkim ormama. Niti je mogla ništa drugo da učini. Ali podu uslovima kapitalističke dezintegracije i ćorsokaka u ekonomskoj situaciji, sitna buržoazija se trudi, traži, pokušava da se otrgne od okova starih gospodara i vladara društva. Ona je sasvim sposobna da poveže svoju sudbinu sa sudbinom proletarijata. Za to je potrebno samo jedno: sitna buržoazija mora steći veru u sposobnost proletarijata da povede društvo novim putem. Proletarijat može da pridobije ovu veru samo svojom snagom, čvrstinom svojih postupaka, veštom ofanzivom protiv neprijatelja, uspehom svoje revolucionarne politike. 

Ali, teško, ako revolucionarna partija ne uspe da se snosi s ozbiljnošću situacije! Svakodnevna borba proletarijata pooštrava nestabilnost buržoaskog društva. Štrajkovi i politički nemiri pogoršali su ekonomsku situaciju zemlje. Sitna buržoazija bi se mogla privremeno pomiriti sa rastućom oskudicom, ako bi iskustvom došla do uverenja da je proletarijat u stanju da je povede na novi put. Ali ako revolucionarna partija, uprkos klasnoj borbi koja se neprestano zaoštrava, iznova i iznova pokaže da nije sposobna da ujedini radničku klasu oko sebe, ako se koleba, zbuni, protivreči sebi, onda sitna buržoazija gubi strpljenje i počinje da gleda na revolucionarne radnike kao na odgovorne za sopstvenu bedu. Sve buržoaske stranke, uključujući i socijaldemokratiju, usmeravaju svoje razmišljanje upravo u tom smeru. Kada društvena kriza poprimi nepodnošljivu oštrinu, na sceni se pojavljuje određena partija sa direktnim ciljem da uzburka sitnu buržoaziju do usijanja i da usmeri njenu mržnju i očaj protiv proletarijata. U Nemačkoj ovu istorijsku funkciju ispunjava nacionalsocijalizam (nacizam), široka struja čija je ideologija sastavljena od svih gnojnih isparenja raspadajućeg buržoaskog društva.