Razumeti Trampov novi svetski poredak

Na pomolu su kraj globalizacije i nova protekcionistička era. Za socijaliste, kao i uvek, glavni neprijatelj je kod kuće, podseća Džon Ris u članku napisanom za Counterfire. Preveo Nemanja Stanimirović.

Ulazimo u novu istorijsku eru. Ostavljamo iza sebe eru globalizacije i ono što liberalni politički centar voli da naziva „međunarodnim poretkom zasnovanim na pravilima“. Ova tranzicija podjednako je važna kao i prelazak sa posleratnog konsenzusa o državi blagostanja na neoliberalnu eru koja je započela sa Reganom i Tačer.

Na ekonomskom planu, ovo označava kraj ere globalizacije. Protekcionizam nije fenomen vezan isključivo za Trampa – Bregzit je takođe očigledno protekcionistička mera. Evropska unija je protekcionistički blok. Kina nameće carine na svaki američki uvoz, a Evropa 34% na kineski uvoz. Ukratko, to je globalni fenomen.

U poslednjih šest godina, Sjedinjene Države su sprovele najveći broj protekcionističkih mera, njih preko 11.000. Kina je sprovela drugi najveći broj sa 8.100, dok je Brazil treći sa 7.700 protekcionističkih mera. A protekcionizam, iako ne mora uvek direktno dovesti do oružanog rata, uvek dovodi do trgovinskog rata.

U analizi iz 2019. godine za Evropsku centralnu banku pisalo je: „Rizik od trgovinskog rata postao je izuzetno aktuelan 2018. godine, kada su protekcionističke pretnje američke administracije i njenih trgovinskih partnera ispraćene konkretnim merama.“ Svetska banka je 2023. godine izjavila: „Rastući protekcionizam, trgovinske tenzije i geopolitički izazovi dovode u pitanje budućnost globalizacije.“ Prošle godine, OECD [Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj] je upozorio: „Rastuće trgovinske tenzije i dalji koraci ka protekcionizmu mogu poremetiti lance snabdevanja, podići cene za potrošače i negativno uticati na ekonomski rast.“

Ovo je ekonomska podloga novog multipolarnog sveta – sveta u kojem Amerika ostaje najmoćnija država, ali više ne nastoji da jednostrano kontroliše svetski poredak kao što je to činila u periodu nakon Hladnog rata.

Politika sada sustiže dešavanja u ekonomiji i možemo nazreti kako će to nadalje izgledati. Donald Tramp je rasformirao postojeći odnos snaga na Bliskom istoku, koji je na snazi još od potpisivanja sporazuma iz Osla 1993. godine i navodnog pokušaja rešavanja palestinskog pitanja uspostavljanjem dve države. Istim potezom, Tramp je uništio i posleratni poredak u Evropi, kojim je Amerika garantovala evropsku bezbednost.

Trampovi ciljevi su istovremeno surovi ali i jednostavni. On želi da prisili svoje saveznike da finansiraju preobražaj američke privrede, a delom i američku vojsku. Protekcionizam podrazumeva relativno autarhični ekonomski razvoj, što je oduvek išlo uz prošireni vojno-industrijski sektor.

Cilj mirovnog sporazuma u Ukrajini jeste da se zabije klin i napravi razdor između Rusije i Kine, povlačenjem Rusije u saradljiviji odnos sa Sjedinjenim Državama. To je zapravo slika u ogledalu Niksonovog i Kisendžerovog iskorišćavanja kinesko-sovjetskog raskola tokom Hladnog rata, ali je ovaj put Rusija mlađi partner koji bi mogao biti odvojen od saveza sa Kinom.

Nije preterano reći da će se posledice ovih svetskoistorijskih pomaka u strukturi međunarodnih odnosa odvijati tokom mnogo godina, ako ne i decenija. Jedan efekat se lako može predvideti: protekcionizam i trgovinski ratovi će oštetiti svetsku trgovinu i time usporiti ekonomski razvoj. Upravo to se dogodilo 1920-ih te doprinelo privrednom slomu 1929. godine i posledičnoj Velikoj depresiji.

Još je lakše predvideti da će povećani izdaci za odbranu oštetiti već oslabljenu državu blagostanja u razvijenim kapitalističkim zemljama. Liberalni i socijaldemokratski centar, koji već propada i hrani rast krajnje desnice, biće dodatno oslabljen.

Socijalistički odgovor

Stav socijalista je, bar u opštim crtama, jasan. Multipolarni svet je svet konkurentnih kapitalističkih država. Sve moderne kapitalističke države kombinuju određeni stepen državnog vlasništva sa privatnim tržištem – ne postoji nikakva kvalitativna razlika između njih. Kina možda ima viši udeo državnog vlasništva, ali veći deo njene privrede i dalje je u privatnim rukama, dok je najdinamičniji deo u vlasništvu stranog kapitala. Kina je potpuno integrisana u konkurentske mehanizme svetske privrede.

U takvom svetu, mi smo protiv sistema u celini i svih država unutar njega koje eksploatišu i ugnjetavaju sopstveno stanovništvo, te nastoje da prošire svoju moć u međunarodnim odnosima. Neprijatelj našeg neprijatelja nije naš prijatelj.

Ipak, mi smo građani određenih država. Ne gledamo na svet odozgo kao da smo Zevs koji sa Olimpa deli moralne osude kako mu odgovara. Naš glavni neprijatelj mora biti naša vlastita vlada; upravo ta vlada je ona za koju smo odgovorni i na koju imamo najveći uticaj. U Britaniji, ta vlada ima kolonijalnu prošlost i nečistu sadašnjost, koja je krvava kao i kod bilo koje druge nacije na svetu. Glavni neprijatelj je kod kuće iz strateških i taktičkih razloga, a ne zato što su druge države drugačije po društveno-ekonomskim odlikama.

Zanemarivanje ovih vrlo zdravorazumskih principa izazvalo je ogromne poteškoće na nekim delovima levice tokom sukoba u Ukrajini. Neki su otišli toliko daleko u suprotstavljanju ruskoj invaziji da su stali na stranu svojih vladajućih klasa, odbijajući da vide ulogu zapadnih sila u korišćenju Ukrajine kao posrednika u borbi protiv Rusije. Taj stav je sada raskrinkan na ponižavajući način, dok Tramp prodaje Zelenskog Rusiji kako bi ispunio sopstvene interese, ekonomski opustošio Ukrajinu i ucenama prisilio evropsku vladajuću klasu da preuzme pun teret vojnih izdatka na kontinentu.

Najjasnija lekcija rata u Ukrajini je da oni koji podržavaju nacionalno samoopredeljenje nemaju šta da dobiju oslanjajući se na imperijalističke sile. Sjedinjene Države su kupile i prodale Zelenskog. Mase Ukrajinaca su sada žrtve ruske okupacije dodatnih 18% teritorije zauzete tokom rata, kao i pljačke čitave privrede Ukrajine kojoj Tramp teži kao ishodu mirovnog sporazuma. Na kraju, i nažalost, ispostavilo se da su oni u antiratnom pokretu koji su istovremeno osudili rusku invaziju ali i ocenili američku politiku kao posrednički rat (proxy war), bili u pravu.

Ovo nije stvar skupljanja ordenja nakon bitke. Ovo je lekcija koja će biti ključna za internacionalističku politiku u novom svetskom poretku.