Srbija između domaće proizvodnje i svetskog tržišta naoružanja

O budžetskim prioritetima, militarizaciji i političkoj ekonomiji krize

Dok svakodnevno svedočimo zastrašujućim scenama stradanja civila, te razornom potencijalu inovacija koja vojno-industrijski kompleks obećava svetu, do nas dolaze i informacije da Republika Srbija itekako doprinosi tom ciničnom „rijaliti šou” koji preplavljuje društvene mreže. Dok nas svetski predstavnici sila obaveštavaju o novom svetskom kursu politike i ekonomije, sve podseća na hladnoratovsku retoriku. Tako državni sekretar SAD-a Marko Rubio, na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji u februaru 2026. god. veliča krvavu kolonijalnu prošlost Evrope i  preti svetu politikom „jači tlači” Donald Tramp i njegovi sve manje „srećni vazali”, sa obe strane Atlantika ili ćute ili pokušavaju da opravdaju ubijanje dece u Gazi i Iranu, a žrtve genocida u Sudanu ostaju nevidljive. Za to vreme i dalje traje rat u Ukrajini, koji se mestimično širi na Rusiju, dok predsednik Aleksandar Vučić za one koji nisu sigurni u stratešku opredeljenost Srbije dovodi Zelenskog u goste. 

Prateći svetske trendove, Srbija ulaže u razvoj vojne industrije tražeći u njoj šansu za ekonomski razvitak. Poslednjih godina država je pokrenula nove investicione cikluse u domaćoj namenskoj industriji, uz širenje proizvodnih kapaciteta i tehnološku modernizaciju, dok se istovremeno razvija saradnja sa velikim stranim kompanijama i insistira na transferu tehnologija i uključivanju domaćih proizvođača u međunarodne lance dobavljača. U 2026. godini taj proces se nastavlja kroz nova ulaganja u proizvodne kapacitete, tehnološki razvoj i vojne programe. Drugim rečima, vojna industrija se sve otvorenije predstavlja kao jedan od instrumenata industrijske politike i ekonomskog razvoja. Istovremeno, država sistemski gasi Apoteke Beograd, javna dobra stavlja na raspolaganje stranom kapitalu kroz koncesije i druge oblike privatnog upravljanja, dok se ove godine zaposlenima u prosveti izostavilo septembarsko usklađivanje zarada sa rastom inflacije. 

Mogući razlozi za izostanak određenog izdvajanja nisu samo vojni. U obzir mogu doći izborni interesi, jednokratne isplate namenjene političkom upravljanju nezadovoljstvom, posledice prošlogodišnjih sukoba vlasti sa prosvetnim radnicima, velika infrastrukturna ulaganja, poput EXPO-a, kao i čitav niz drugih budžetskih obaveza. Međutim, upravo se u konkurenciji tih prioriteta vidi politička ekonomija jedne države i kako budžet postaje izraz odnosa društvenih snaga i odluka o tome šta će biti finansirano.

Tako poslednjih godina Srbija istovremeno razvija državne i privatne kapacitete u sektoru odbrambene industrije, uz sve izraženije povezivanje sa velikim stranim kompanijama. Jedan od primera privatizacije ovog segmenta jeste Pink Research & Development Center (PR-DC), kompanija čiji je većinski vlasnik Željko Mitrović, vlasnik Pink Media Group. PR-DC je 2023. dobio dozvolu za izvoz naoružanja, dok su njegovi proizvodi kasnije uključeni u zvanično naoružanje Vojske Srbije. BIRN je krajem 2025. ukazao i na to da je država podatke o izvozu ove kompanije proglasila tajnim, što je otvorilo pitanja o transparentnosti poslovanja privatnih proizvođača u sektoru odbrane.

Paralelno sa razvojem domaćih privatnih kapaciteta, država kroz Jugoimport-SDPR, javno preduzeće koje posluje u oblasti odbrambene industrije i transfera tehnologije, ulazi u zajedničke projekte sa stranim kompanijama. Najznačajniji noviji primer jeste saradnja sa izraelskim Elbit Systems. Prema dokumentima i istraživanju BIRN-a i Haaretza objavljenom u aprilu 2026, predviđeno je zajedničko preduzeće u kojem bi Elbit imao 51% a Jugoimport-SDPR 49%. Ovaj projekat je pratio i spor oko lokacije. U aprilu 2026. BIRN je objavio da bi projekat mogao biti povezan sa objektom u Šimanovcima koji je dovođen u vezu sa Željkom Mitrovićem. Mitrović je  te navode izričito demantovao, ali je u avgustu 2026. predsednik Aleksandar Vučić potvrdio da je zajednička fabrika sa Elbitom planirana u Šimanovcima, i konačno je otvorio u septembru.

Treći pravac predstavlja produbljivanje saradnje sa francuskom industrijom. U junu 2026. Ministarstvo odbrane objavilo je da su sa kompanijama Dassault Aviation, Dassault Systèmes i Thales potpisani ugovori o industrijskoj saradnji u okviru programa nabavke Rafala. U saradnju su uključeni UTVA iz Pančeva i Vojnotehnički institut, a Ministarstvo navodi da je cilj jačanje domaće tehnološke i industrijske baze. U slučaju UTVA-e posebno je najavljen transfer tehnologije i njeno uključivanje u lanac dobavljača kompanije Dassault Aviation.

Istovremeno, PR-DC je razvijao i međunarodne poslovne veze izvan domaćeg tržišta. BIRN je objavio da je Mitrovićeva kompanija u aprilu 2025. zaključila sporazum sa američkim Raven Advisory LLC/Raven Autonomous Technologies, sa ciljem osnivanja zajedničke kompanije u SAD. Ovaj slučaj pokazuje da se privatni i domaći proizvođači ne pojavljuju samo kao dobavljači države, već pokušavaju da izgrade i međunarodne poslovne kanale.

Posmatrano iz političko-ekonomskog ugla, ovi primeri ukazuju na nekoliko istovremenih procesa. Država povećava ulaganja i kapacitete sopstvenog vojno-industrijskog sektora, privatni kapital sve aktivnije ulazi u proizvodnju vojne opreme, dok se domaće kompanije povezuju sa velikim stranim proizvođačima kroz zajednička preduzeća, transfer tehnologije i uključivanje u međunarodne lance dobavljača. Time se granica između klasične državne vojne industrije i privatnog sektora menja, dok saradnja sa stranim kompanijama istovremeno predstavlja način privlačenja kapitala i tehnologije, ali otvara pitanja vlasništva, javne kontrole, transparentnosti i dugoročnog uticaja privatnog kapitala na sektor koji se nalazio pod mnogo neposrednijom državnom kontrolom.

Ono što se događa u Srbiji ne može se razumeti izolovano. Prema podacima SIPRI-ja (Stockholm International Peace Research Institute), svetska vojna potrošnja dostigla je 2,887 biliona američkih dolara 2025. godine, što je jedanaesta uzastopna godina rasta. U Evropi je proces još izraženiji. Vojna potrošnja evropskih članica NATO-a dostigla je 559 milijardi dolara, a 2025. godine rasla je brže nego bilo koje godine od 1953. godine. Evropska unija je kroz plan ReArm Europe/Readiness 2030, otvoreno postavila cilj mobilisanja do 800 milijardi evra za jačanje odbrane, uključujući 150 milijardi evra zajmova za vojne investicije.

Retorika koja prati ovaj proces takođe se promenila. NATO je 2025. usvojio cilj da saveznice povećaju ukupna izdvajanja za odbranu na 5 % BDP-a do 2035. godine. Francuski predsednik Emanuel Makron govori o potrebi da se EU preorijentiše na ratnu ekonomiju i izričito povezuje vojnu potrošnju sa industrijskim rastom. Britanska vlada je vojnu potrošnju proglasila centralnom ne samo za nacionalnu bezbednost već i za ekonomski rast. U Sjedinjenim Državama pritisak na evropske saveznike da troše više na odbranu postao je sastavni deo transatlantske politike. Drugim rečima, militarizacija se ne pojavljuje kao izolovana reakcija pojedinačnih vlada, već kao širok međunarodni trend.

Upravo tu počinje ozbiljno političko pitanje. Ako se rast vojne potrošnje predstavlja kao način da se obnovi industrija, podstakne tehnološki razvoj, otvore radna mesta i prevaziđu ekonomske teškoće, onda više ne govorimo samo o bezbednosnoj politici. Govorimo o pokušaju da se deo društvene reprodukcije organizuje oko države kao velikog naručioca vojne proizvodnje i ovaj mehanizam nije nov. Prateći iskustva Prvog i Drugog svetskog rata, vidimo da, militarizacija društva ne polazi od toga da je rat posledica pogrešnih odluka pojedinih političara, već od odnosa između kapitala, države i međunarodne konkurencije. Kako se kapital koncentriše i konkurencija zaoštrava, država sve više postaje instrument organizovanja ekonomskih interesa na nacionalnom nivou, dok vojska postaje jedno od sredstava njihovog obezbeđivanja. U kapitalizmu vojna potrošnja pritom nije samo trošak, već i garantovano tržište koje država stvara za industriju, finansira istraživanje i razvoj, preuzima rizik i usmerava javni višak ka sektorima od strateškog značaja za kapital. Zato rast vojne industrije ne treba posmatrati samo kao posledicu spoljne pretnje, već kao deo načina na koji kapitalizam upravlja sopstvenim ekonomskim protivrečnostima.

Otuda se ni militarizacija Srbije ne može svesti na prostu računicu „više za vojsku, manje za prosvetu i zdravstvo“. Suštinsko pitanje jeste ko odlučuje o raspodeli društvenog viška i u čijem interesu? Dok se nedostatak ulaganja u obrazovanje, zdravstvo, kulturu i socijalnu zaštitu opravdavaju njihovom neposrednom „isplativošću“ i ograničavaju budžetom, vojna industrija dobija državne garancije, javni novac i politički prioritet, uz istovremeno širenje prostora za privatni kapital i strane kompanije. Tako se društveni višak preusmerava iz oblasti koje zadovoljavaju društvene potrebe u sektor čiju potražnju država zahteva. Militarizacija zato nije samo povećanje broja vojnika ili naoružanja, već promena prioriteta društvene reprodukcije, u kojoj se javni resursi podređuju potrebama kapitala. 

Zato je opasno kada se militarizacija predstavlja kao razvojni put. Vojna proizvodnja može pokrenuti industriju, zapošljavanje i inovacije, ali njen krajnji proizvod jeste sposobnost organizovanog ubijanja i razaranja. Kada se takva proizvodnja prikazuje kao ekonomski lek, granica između javnog interesa i interesa industrijskog kapitala postaje sve nejasnija. A gde se vidi  krajnja upotreba proizvoda domaće vojne industrije. Istraživanja BIRN-a i drugih organizacija ukazivala su na rast izvoza vojne robe iz Srbije u Izrael tokom genocida u Gazi, dok je Amnesty International dokumentovao prisustvo oružja poreklom iz Srbije među naoružanjem korišćenim u sukobu u Sudanu. Ove činjenice pokazuju da se pitanje proizvodnje ne završava na kapijama fabirke. Kada se roba proizvedena u Srbiji nađe na područjima stradanja civila širom sveta, odgovornost države i izvoznika za krajnju upotrebu postaje političko, ali i etičko pitanje.

Militarizacija tako ima i političku, socijalnu, etičku i ekološku dimenziju. Kada se društvu neprestano ponavlja da se nalazi u vanrednoj bezbednosnoj situaciji, povećanje vojnih davanja postaje lakše opravdati, dok se socijalni zahtevi mogu predstavljati kao neodgovorni. U takvoj atmosferi se radnička pitanja lako potiskuju pred zahtevom za „nacionalnim jedinstvom”. Istorijsko iskustvo 20. veka pokazuje koliko brzo takva logika može suziti prostor za klasnu borbu odozdo. Ekološka cena militarizacije se takođe često potiskuje iz javne rasprave. Vojne baze, proizvodnja, obuka, transport i potrošnja goriva stvaraju emisije i zagađenje, dok ratovi uništavaju infrastrukturu, zemljište i ekosisteme. U trenutku kada se sve više govori o klimatskoj bezbednosti, izdvajanje ogromnih javnih sredstava za vojnu infrastrukturu prestaju da budu dostupna za energetsku tranziciju, zaštitu prirode, energetsku efikasnost i druge oblike društveno korisnih ulaganja.

Svakako bi bilo pogrešno tvrditi da svaka ekonomska kriza nužno proizvodi rat ili da svako povećanje vojnog budžeta znači neposrednu pripremu za svetski sukob. Ali istorija pokazuje da kapitalističke države u periodima dubokih kriza mogu koristiti militarizaciju kao sredstvo ekonomske politike, međunarodne konkurencije i unutrašnje mobilizacije. Današnji proksi ratovi pokazuju da velike sile mogu voditi strateško nadmetanje preko teritorija i društava drugih zemalja, dok troškove u krvi, migracijama i razaranju plaća stanovništvo periferije i poluperiferije.

Zato savremeni trenutak zahteva više, a ne manje primene istorijskog-materijalizma. Rast vojnih budžeta u Evropi, pritisak na države da povećavaju izdvajanja, povratak rasprava o vojnom roku, obnova proizvodnih kapaciteta i sve otvoreniji govor o „ratnoj ekonomiji” nisu pojedinačni incidenti. Ovde nije pitanje da li društvo treba da bude sposobno da se zaštiti, već ko određuje od čega se društvo štiti, ko plaća cenu te zaštite i ko od nje ostvaruje korist. Ako se radniku kaže da nema novca za povećanje zarade, nastavniku da nema prostora za očekivano usklađivanje zarade, farmaceutu da nije potreban, a građaninu da javna služba mora da štedi, onda država istovremeno mora da odgovori zašto se neke druge vrste potrošnje proglašavaju strateški neophodnim.

Tu se vraćamo na pitanje kakvu budućnost finansira država? Ako je odgovor sve više vojna industrija, vojna infrastruktura i militarizovana ekonomija, a manje stabilne javne službe i društvena reprodukcija, onda problem nije u jednoj budžetskoj stavci. Problem je u pravcu razvoja. Marksistički odgovor na taj problem ne sastoji se u pozivu da se jedna nacionalna vojna mašina zameni drugom, niti u romantizovanju bilo koje velike sile. Radni ljudi nemaju interesa u tome da se njihovi porezi, njihov rad i njihova budućnost pretvaraju u gorivo međudržavne i kapitalističke konkurencije. Bez obzira na zastavu pod kojom se odvija, militarizacija uvek ide na štetu radnika, u u korist bogatih..

Zato pitanje budžeta treba vratiti u sferu demokratske kontrole društvenog viška. Nije dovoljno pitati koliko država troši, već zašto troši, u čijem interesu i ko odlučuje. Javna sredstva nisu privatna kasa vlasti, niti su neograničeni resurs za industrijske interese koji mogu svoje proizvode da prodaju samo zato što ih država naručuje.

U tom smislu, borba za dostojanstvene zarade u npr. prosveti ili zdravstvu nije odvojena od pitanja militarizacije. Ona je deo šireg sukoba oko toga da li će društveni višak biti usmeren na reprodukciju života ili na reprodukciju aparata sile. Upravo tu počinje ozbiljna politika. Ne na pitanju da li je neko za ili protiv „bezbednosti”, već na pitanju koga u društvu želimo da učinimo bezbednim i kakvo društvo uopšte razvijamo militarizacijom ekonomije.