Poslednja slika u ogledalu?

Pre godinu dana objavili smo tekst "Slika u ogledalu je novi vid režimske represije". Sada, u novoj političkoj situaciji, trebalo bi rasvetliti kako odlazeći režim izaziva društvenu nestabilnost i zašto to čini.

„Slika u ogledalu" je oblik represije kojim vlast, služeći domaćem i stranom krupnom kapitalu, pravi lažnu opoziciju autentičnom narodnom pokretu. Kopira akcije studentskog pokreta i radničkog otpora, organizuje režimske kontraproteste, simulira podršku i koristi represivni aparat. Na taj način pokušava da prikaže otpor kao sukob dve jednake strane umesto borbe naroda protiv kriminalizovane vlasti SNS-a. Krije tako sopstvenu pljačku i krivična dela, a nasilje nad radnicima opravdava kao odbranu od „haosa".

Odlazeća kriminalna vlast SNS-a, čiji parlament i vlada nastavljaju u tehničkom mandatu, izgubila je bitku ali zadržava kontrolu nad strukturama koje je godinama gradila. Njena propagandna mašinerija sada pokušava nešto novo, a to je da predstavi masovni antirežimski pokret kao nasilničku silu koja sprovodi nekakav „revolucionarni teror”. To je podla i lukava laž. Oni koji su kriminalno upravljali državom sada se predstavljaju kao žrtve. Oni koji su tokom cele svoje vladavine rušili zakone, razarali društvo i udružili se sa najgorim kriminalcima, kako korporativnim tako i uličnim. Oni koji su decenijama odlučivali o sudbini radnih ljudi sada prebacuju krivicu upravo na radne ljude koji su se protiv tog zla pobunili.

To je nastavak „slike u ogledalu". Iza poziva za brzo formiranje nove vlasti krije se akcija kojom, institucionalnim preprekama i manipulacijama, odlazeći mafijaški režim SNS-a želi da kupi vreme da se dokumentacija, finansijski tokovi, ugovori i tragovi mogućih zločina (pljačka imovine, privatizacija budžeta, trgovina drogom, nerasvetljena ubistva i sl.) ukloni iz ruku struktura vezanih za bivšu vlast. Zato je čuvanje dokaza i brza i efikasna istraga mogućih zloupotreba javne imovine, korupcije i veza sa organizovanim kriminalom od presudnog značaja.

U spinovima koje u danima nakon izbornog poraza emituju i dalje Vučiću lojalni mediji, u kojima vedre i oblače oni sa kojima je bivši predsednik godinama bio „na vezi”, najopasnija je propagandna taktika da se krivična odgovornost unapred proglasi „političkim progonom". Stvara se lažna dilema da je istraga krivične odgovornosti zapravo nekakva osveta, kao da pravosuđe i pravila krivičnog postupka ne postoje. Ako su krivična dela učinjena, odgovornost mora obuhvatiti sve učesnike, od najviših državnih i partijskih funkcionera do svih njihovih poslušnika i poslovnih partnera. Ovo što sada rade samo je očajnički pokušaj da se zaštite od otkrivanja informacija, i da se pretvarajući da su žrtva političkih progona sakriju po ko zna koji put iza politike kako bi izbegli zatvore.  

Potrebno je ispitati ne samo pojedinačnu krivičnu odgovornost bivših funkcionera već i ulogu partijskih struktura u protivzakonitom delovanju. Ako se za to utvrdi ustavni i zakonski osnov, pitanje zabrane rada mora biti predmet sudskog postupka. Jer SNS nije tek neka obična stranka koja bi sad mirno trebalo da preuzme ulogu opozicije već mafijaška hobotnica koja je služila kao servis divljanju domaćeg i stranog krupnog korporativnog kapitala i organizovanog kriminala i time bila nagrađena brzim bogaćenjem. Kako bi osigurala to bogaćenje, omogućila je društvene funkcije najgorima od najgorih, lumpenproleterskom talogu, društvenom šoderu, potpuno pokvarenim intelektualcima i ljudima koji nikad u životu ne bi zauzeli toliko odgovorne društvene i političke pozicije te preuzeli sve od najmanjih do najvažnijih državnih i privrednih funkcija da SNS nije postojao. 

Opasnost depolitizacije ne nestaje pobedom opozicije na izborima. Svaka buržoaska politička opcija  teži kontroli kapitalističkog procesa proizvodnje i zbog toga ima interes da radnike vrati u položaj pasivnih posmatrača. Nasuprot tome stoji shvatanje demokratije kao kontinuiranog procesa u kojem oni koji stvaraju društveno bogatstvo imaju vlast da odlučuju i o njegovoj raspodeli.

Zato, bez radničke kontrole, slobodnih sindikata i zaštite društvenog bogatstva, isti sistem eksploatacije može nastaviti pod drugačijom upravom za zaštitu kriminalaca i klasne vladavine. Zato plenumi, sindikati, zborovi i slična tela odlučivanja imaju značaj i izvan trenutne krize. Ona otvaraju mogućnost da radni ljudi trajno učestvuju u odlučivanju, kontrolišu vlast i povezuju borbu protiv korupcije sa borbom za bolje uslove na radnom mestu, te položaj radnika uopšte.

Mora se istaći da solidarnost sa eksploatisanim i potlačenim ljudima ne sme biti ograničena ni državnim granicama. U ovom času, kada je pola Evrope u plamenu, ne sme se zaboraviti činjenica da je kapital međunarodan. Odbrana naše zemlje i svega što nam pripada može biti uspešna samo ako postane deo internacionalne borbe protiv eksploatacije, autoritarizma i zločina.

Najveća opasnost nije samo povratak starih političkih struktura. Opasnost je opstanak društvenog poretka u kojem institucije služe privatnom kapitalu, a radni ljudi nemaju stvaran uticaj na svoju budućnost. Istinska demokratska promena ne meri se samo izbornim smenama režima. Meri se dubinom promene odnosa između rada, kapitala i političke moći. Radni ljudi stvaraju društveno bogatstvo. Pitanje ko njime upravlja ostaje suština svake borbe za oslobođenje.

I zato REŽIM JE PAO - BORBA TEK POČINJE!