Saopštenje organizacije Marks21 povodom predstojećih parlamentarnih izbora 25. oktobra

Nakon skoro dve godine antirežimske borbe koja je započela nakon zločina u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine pokret je prešao od faze ulične borbe i blokada fakulteta, omasovljavanja štrajka u prosveti i pokušaja njegovog širenja na druge sektore, do vraćanja u institucionalne vode prekidom blokada, gašenjem štrajka i prebacivanja fokusa na studentsku listu i izbore. Naš stav po pitanju izbora iskazali smo još u februaru, ali ovim putem želimo da ponovimo glavne poente koje smo izneli i da ih prilagodimo sadašnjem trenutku.

Smatramo da na predstojećim izborima treba podržati studentsku listu, ne zato što vidimo izbore kao alat za dugoročne i dubinske društvene promene, već pre svega kao taktiku u daljoj antirežimskoj borbi koja bi u svoj repertoar morala da uključi taktike koje su dominirale na počecima ovog pokreta – blokade, štrajkove i samoorganizovanje i to najpre radničkih kolektiva. Upravo zato što je Pokret otvorio brojna dublja društvena pitanja na koja Lista nije dala odgovor, moramo se spremiti za borbu nakon izbora. Pobeda liste bi uistinu bila jak podsticaj za samopouzdanje pokreta, i stavila bi mu na raspolaganje određene mehanizme vlasti. Poraz liste bi, sa druge strane, pod naletom osvetničkog gneva režima razbucao klimave organizacione strukture amorfnog pokreta sa ciljem potpunog brisanja prostora za nekontrolisanu vlast SNS-a. Najrealnija situacija - zvanično proglašenje pobede režima uz protestno osporavanje tih rezultata od strane Liste - predstavlja kompromis između te dve pozicije i najbrže nas sve izvodi na ulicu.

 Bez jačanja fronta radničke borbe na kojem režim ubedljivo vodi od gašenja štrajka u prosveti tempo i dubinu promena će diktirati elite na vlasti koje će sa svoje strane biti pod velikim pritiscima da zadovolje interese - unutrašnje i spoljašnje - onih koji će i posle smene vlasti ostati na svom mestu. Krupni kapital, prevashodno strani, koji upravlja i kontroliše naše rude, vode i industriju neće popustiti pod pritiskom bilo kakve skupštinske većine i bilo kakvog zakona koji ona donese. Isto važi i za domaće gazde i tajkune koji neće skrštenih ruku dopustiti da se poboljšava položaj radnika na štetu njihovih profita. Da bi se njihov uticaj smanjio potrebno je umrežavanje borbenih sindikata i radničkih kolektiva, organizacija i zborova koji svojim pritiskom odozdo i obustavama rada i proizvodnje mogu da im oduzmu moć. Privreda u kojoj dolazi do sve većeg upliva privatnog kapitala (stranog i domaćeg) koji razvija naoružanje za sejanje smrti širom sveta, koja služi kao samo jedna karika u međunarodnom lancu proizvodnje kome je u velikoj meri podređena, zbog čega ogromna većina stranih investicija koje dolaze u zemlju predstavljaju postrojenja u kojima radnici obavljaju teške, niskokvalifikovane poslove, ukratko privreda koja ne proizvodi da bi se zadovoljile potrebe većine stanovništva, već da bi radnici proizvodili vrednost koja se sliva u privatne džepove, ta i takva privreda ne može se opravdati time što će ljudi koji joj robuju iz tih privatnih džepova dobiti malo siće. 

Radnička klasa ne samo da ima interesa da se uključi u borbe oko i nakon izbora - ona se ne može zadovoljiti polovičnom pobedom koja ostavlja iste gazde u sedlu, niti može podneti ponovnu i još goru kontrolu sindikata i celokupnog društva - već i jedina ima mehanizama da obezbedi pobedu protiv režimske strane. Uprkos očiglednim paradoksima - radnicima nije u interesu da umesto jednih gazda prosto dođu drugi, niti im jedan zakon ili sindikalni predstavnik menjaju suštinu svakodnevnice - upravo svojim aktvinim angažovanjem u ovoj borbi radnička klasa može da prepozna sopstvenu snagu i ključnu ulogu u celokupnom pokretu, te prevaziđu okvire i protivrečnosti tog istog pokreta. Alternativa je ostajanje po strani i dočekivanje neprijatelja u goroj poziciji nego danas. Ista solidarnost koja je bila na delu tokom studentski blokada u vidu finansijske, moralne i svake druge podrške od ostatka populacije bi trebala da bude i na delu kada prosvetari, poštari, rudari, radnici u industriji i uslužnom sektoru štrajkuju i bune se za svoja prava. 

Za kraj, smatramo da je nakon fokusiranja na trenutni zadatak rušenja naprednjačkog režima za dublje promene neophodno izaći iz parohijalnog odnosa prema politici, te razumeti da dešavanja izvan zemlje - Militarizacija Evrope, zaoštravanje imperijalnog sukoba u svetu, kao i sve veća globalna nejednakost zbog koje bukte pobune širom sveta - i te kako utiču na situaciju u njoj. Očekivanje spasenja od neke navodno benevolentne, demokratske Evrope koja vrši jednako, ako ne i goru, represiju prema pobunjenoj omladini jednako je pogubno za pokret kao i tolerisanje nacionalističkih ispada i simbolike kojima se sprečava ujedinjavanje sa narodima iz regiona koji protestuju zbog problema koji su u biti isti kao i u Srbiji. Bez solidarnosti na unutrašnjem i na internacionalnom nivou pokret će biti osuđen da ga samelje sistem čije postojanje uporno negira, ostavši u institucionalim okvirima čija glavna namena je upravo da preduprede i spreče dublje promene.