U početku beše kapitalizam

Obrušavanje nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, koje je ubilo petnaestoro ljudi a još dvoje ostavilo u borbi za život, ni tri nedelje kasnije nije dobilo nikakav krivični epilog. Zasad jedina mera koju je režim Aleksandra Vučića preduzeo jesu simbolične ostavke – pre svih, ministara građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture u periodu od 2021. godine, kada je otpočela rekonstrukcija stanice, do danas. Odlazeći ministar Goran Vesić ipak je jasno predočio javnosti da ostavku podnosi kao „moralno odgovoran“ pojedinac i da „ni on, ni ljudi koji rade s njim nemaju ni trunku odgovornosti“ za smrt petnaestoro ljudi. Vučić je to dodatno potcrtao, najavljujući dalje ostavke „potpuno nevinih“ funkcionera koje je „sve slučajno zadesilo“. Javnost se, međutim, nije dala zavarati ovim igrokazima režimskih mučenika i već nedeljama nedvosmisleno poručuje: pad nadstrešnice nije tragičan slučaj, već zločin koji zahteva krivičnu odgovornost.

Uprkos hitrim pokušajima režima da već u prvim satima nakon zločina zavara svoj krvavi trag – pa su tako režimski mediji štancovali vesti o urušavanju „stare nadstrešnice“ nove, rekonstruisane stanice, a potpuna dokumentacija o rekonstrukciji ostavljena je pod velom (državne) tajne – gotovo svakodnevno iskrsavaju informacije o nedopustivim uslovima u kojima je novosadska železnička stanica renovirana i puštena u promet. Neizostavno se nametnulo pitanje bezbednosti i niza drugih projekata obnove širom Srbije, kojima se režim Srpske napredne stranke hvali kao svojim naročitim dostignućem. Iskustvo poslednjih dvanaest i po godina SNS-ove vladavine navelo je mnoštvo ljudi da kao glavni uzrok zločina u Novom Sadu imenuju – korupciju. Korumpirana, nestručna i bahata kamarila koja je zajahala državne jasle stoga mora da ode, milom ili silom, kako bismo stavili tačku na nedaće i zločine koji nas iz godine u godinu potresaju.

Nema nikakve sumnje da je Vučićev režim duboko korumpiran, a sve su naznake da je korupcija bila ugrađena i u projekat obnove železničke stanice u Novom Sadu. Ukoliko se, međutim, zaustavimo na borbi za iskorenjivanje korupcije kao krajnjem cilju, nećemo uspeti da dopremo do njenih dubljih korena i iščupamo ih iz samih temelja društva. Korupcija izrasta iz srca sistema u kome se sve, pa i naši životi, podređuje jurenju za profitom. Da bismo je iskorenili, treba nam više od smene jedne političke garniture drugom – treba nam promena sistema u kome kapital, a ne potrebe čoveka i zajednice, rukovodi društvom.

Svi naši borci protiv korupcije

Borba protiv korupcije deo je redovnog repertoara obećanja svake političke opcije koja se nadmeće za vlast, kako u Srbiji tako i širom sveta. Svojevremeno je upravo Srpska napredna stranka – tada kao vodeća opoziciona snaga protiv režima Demokratske stranke – osvojila vlast na talasu obećanja da će se razračunati sa korupcijom i kriminalom u državi. Aleksandar Vučić lično je, tada kao prvi potpredsednik u vladi Ivice Dačića (2012–2014), specifično zadužen za odbranu, bezbednost i borbu protiv korupcije i kriminala, pretio da iskorenjivanje korupcijskih zala neće zaobići nikoga, pa ni njegove partijske saborce. Sa puno pompe je 2012. godine uhapšen Miroslav Mišković, hodajući simbol tajkunske pljačke u Srbiji i regionu – da bi deceniju kasnije bio pravosnažno oslobođen svih optužbi. Funkcioneri režima koji ga je, u dobro režiranoj predstavi, privremeno strpao u zatvor prošli su neoštećeni nakon što se Mišković, čist kao suza, vratio svojim poslovima. Oštećeni smo samo mi, radni ljudi, i to dvostruko: najpre u Miškovićevim pljačkaškim privatizacijama, a zatim i u penalima koje ćemo morati da plaćamo za njegove (za sada uspešne) tužbe protiv države.

Gromoglasno najavljivana borba protiv korupcije i kriminala tako se izvrgla u svoju suprotnost. Od visokoprofilnih hapšenja s početka SNS-ovog mandata ostali su, u najboljem slučaju, još aktuelni sudski procesi, kao u slučaju Darka Šarića. Većina optuženih je u međuvremenu oslobođena, a neki su čak i rehabilitovani – poput Zorana Drobnjaka, doživotnog direktora JP „Putevi Srbije“ i Vučićeve dežurne lude. Nekadašnji lament naprednjaka nad masovnim uništavanjem javnih preduzeća, otuđivanjem javne imovine, te pljačkom i osiromašenjem radnika pod DS-ovom vladavinom u međuvremenu se preobratio u politički program koji SNS dosledno i vrlo uspešno sprovodi: broj preostalih javnih preduzeća sveo se na dvadesetak, a država planira da svima promeni pravni status (tako što će ih pretvoriti u društva kapitala) i time otvori mogućnost njihove privatizacije; gotovo da nema dana da se neki javni prostor ne ustupi ili u bescenje proda stranim i domaćim investitorima; a polovina radnih ljudi u Srbiji zarađuje do 75,5 hiljada dinara mesečno, čime ne može da pokrije ni prosečne troškove domaćinstva, koji prevazilaze 100 hiljada. Plodovi režimskog „obračuna“ s organizovanim kriminalom još su gorči – pomenimo samo Jovanjicu, Krušik ili Belivukovu mašinu za mlevenje suparnika.

Antikorupcijska agenda dobija naročit zamah i podršku u vremenima krize. Nije neshvatljivo kako su stotine hiljada ljudi koji su 2012. godine glasali za SNS i Tomislava Nikolića mogli da zažmure na jedno oko i ukažu poverenje rebrendiranim bivšim radikalima, ako se setimo da su to bile godine najdublje ekonomske krize koja je pogodila Evropu i svet još od Velike depresije 1920-ih. Poslednji DS-ov mandat (2008–2012) preklopio se s periodom izbijanja i razbuktavanja krize, a način vladanja demokrata – i to barem još od 2004. godine, kada je Boris Tadić prvi put postao predsednik Srbije – samo je potkrepio uverenje građana da SNS-u treba da daju protestni glas. Iako izbledelo sećanje na „demokratsku eru“ s današnje tačke gledišta ume da zavede, pisana svedočanstva iz tih godina mogu se prepisati u našu političku sadašnjicu. Rasipnički i koruptivni infrastrukturni projekti, privatizacije putem nameštenih tendera, netransparentni tokovi finansija, klijentelističke mreže, autokratsko brisanje podele vlasti, kontrola nad medijskom sferom... sve su to jedni te isti razlozi koji i 2012. i 2024. godine čine obećanja o borbi protiv korupcije tako primamljivim.

Stoga nije slučajno što je parlamentarna opozicija odlučila da istakne slogan „Korupcija ubija“ kao odgovor na zločin u Novom Sadu. Nasuprot spontano nastalom i daleko najzvučnijem sloganu „Svi smo mi pod nadstrešnicom“, u kome su se prepoznale stotine hiljada običnih ljudi ugroženih politikom moćnika, „Korupcija ubija“ vraća loptu na teren koji je opoziciji najpoznatiji i na kome se najbolje snalazi – teren večnih obećanja o borbi protiv korupcije. Nije neobično ni to što ovaj slogan danas ističu i oni delovi opozicije koji su se, dok su bili u poziciji vlasti, osvedočili kao korumpirani i nevoljni za obračun sa korupcijom u sopstvenim redovima. Ograničen i neinspirativan politički horizont koji nam zvanična opozicija nudi iscrpljuje se u tiradama o „neponovljivom zlu“ Vučićevog režima i uveravanjima da bi oni vladali „normalno i pristojno“. Prelazi se preko činjenice da bi, baš kao i Vučić/SNS sad, a Tadić/DS pre njih, vladali kapitalistički.

Sistem je korumpiran – promenimo ga!

U ovome leži osnovni problem isključivo antikorupcijske agende: ona nas zadržava na nivou sanacije posledica, pri čemu se uslovi koji rađaju i obnavljaju korupciju ne dovode u pitanje. Ona, naime, nije poseban izum naprednjačkog režima, niti isključiva posledica ovdašnje političke kulture; korupcija je prirodni pratilac raspojasane kapitalističke politike koju sprovodi svaki režim u Srbiji u poslednjih 20–30 godina.

Kapitalizam je u svojoj srži koruptivan društveni sistem, jer se zasniva na pljački i razvlašćivanju klase radnika, koja proizvodi sve čime se jedno društvo služi. Pripadnicima vladajuće klase – vlasnicima velikih kompanija, investitorima, političkoj eliti i drugima – nije u interesu da zadovolje potrebe većine ljudi, već da ubiru što veće profite i pune svoje džepove parama na račun tuđeg rada i znoja. U sistemu koji običnog, radnog čoveka svodi samo na alatku za tuđe bogaćenje, korupcija je normalna i visoko isplativa pojava. Dokaz toga su svi investitori koje država nikada nije kaznila, pa makar bili odgovorni i za smrti svojih radnika; svi tajkuni koji, uprkos izrežiranim hapšenjima i javnim skandalima, i dan-danas posluju kao ugledni „biznismeni“; svi političari koji, bez obzira na neizbrisive mrlje u svojim karijerama, već decenijama ne nestaju iz javnog života; svi mafijaši isprepletani s državnim vrhom dok god neupadljivo, i na obostranu korist, obavljaju prljave poslove.

Obrušavanje nadstrešnice u Novom Sadu je kulminacija kapitalističkog modela „razvoja“ privrede i društva kome nas srbijanska vladajuća klasa i njeni strani instruktori podvrgavaju zadnje tri decenije. Svaki aspekt ovog zločina je slika i prilika neoliberalnih reformi kapitalizma s kraja prošlog veka, za koje nas čak i danas ubeđuju da su na našu dugoročnu korist. Kako bi inače jedna strana kompanija, odnosno u konkretnom slučaju kineski konzorcijum CRIC–CCCC (China Railway International Company i China Communications Construction Company), mogao da izvodi velike projekte javne infrastrukture u Srbiji a da se detalji ugovora, od ukupnih troškova do radova obuhvaćenih projektom, vode kao tajni? Kako bi inače potpuno izostao nadzor nad rekonstrukcijom stanice, koja je povrh toga puštena u promet bez upotrebne dozvole i isključivo na osnovu pisane garancije samih izvođača radova? Kako bi inače interesi krupnog kapitala, bio on privatni ili u ovom slučaju državni, mogli da nadvladaju interese svih nas – da znamo i da biramo u šta se ulaže naš novac, da smo sigurni kada se vozimo ili šetamo svojim gradovima, da imamo moć da kaznimo odgovorne za zločine nad ljudima i okolinom?

Danas proživljavamo posledice ne samo zadnjih petnaestak godina korupcije, kriminala i krađe naveliko, već zadnjih tridesetak godina kapitalističke „utopije“ čiji su neizostavni začini korupcija, kriminal i krađa naveliko. Pokradeni smo kada su hiljade nekadašnjih javnih preduzeća privatizovana, a mi ostali bez cvonjka – i bez sopstvene industrije. Osiromašeni smo kada se jedna za drugom vlašću zaduživala kod stranih kreditora, trošila pare na megalomanske projekte, kupila kajmak od unosnih poslova – a mi ostajali kratkih rukava, sa po nekoliko kredita nad glavom (o rekonstruisanim nadstrešnicama da ne pričamo). Žrtvovani smo kada je krupnom kapitalu dozvoljeno sve: da uđe u koju god sferu hoće, da na tacni dobije zemlju, radnike i infrastrukturu, da posluje bez nadzora i kazni, da ode kad mu se prohte... Sve dok su profiti gazda osigurani, ni petnaest ugašenih života u Novom Sadu, ni milioni ugroženih kapitalističkom agendom „razvoja“ nisu prevelika žrtva!

Naprednjački režim se osvedočio kao antiradnički i neljudski, spreman da baci pod voz sve nedužne žrtve sistema kojim upravlja, a da sačuva sebe, svoje partnere i sponzore. U spomenik SNS-ovog poglavlja vladavine kapitala ugrađeni su, među ostalim, osmorica poginulih rudara „Sokola“, dvojica građevinaca stradalih tokom izgradnje Beograda na vodi, preko 150 otrovanih radnika fabrike „Magna“, ugarci kuća novinara i sindikalaca koji su za kritiku režima odgovarali paljevinom, a sada i petnaest tela smrskanih jednom preopterećenom nadstrešnicom. Svako ko želi da zauvek zatvorimo ovo crno poglavlje iskusio je kolektivnu bol, empatiju i solidarnost koje su se tokom prethodne decenije redovno izlivale na ulice, u društvenim borbama širom zemlje.

Ali da bismo to poglavlje zatvorili jednom za svagda i otvorili jedno zaista novo, moramo da zatvorimo i crnu knjigu kapitalizma u Srbiji. U sistemu koji je po prirodi stvari korumpiran, nema te kazne koju bogatstvo vladajuće klase neće pokriti, i nema tog „leka“ za korupciju koji ujedno ne raskida sa čitavim sistemom. Ako naprednjački režim padne a nasledi ga još jedan koji samo čeka da nas povinuje vlasti i volji kapitala, nećemo iskusiti ništa od promena koje želimo – promeniće se samo ime predstavnika vladajuće klase. Političke snage koje kapitalizam nikada ne dovode u pitanje stoga ne mogu da ponude rešenje za probleme koje on iznova stvara. Jedini način da raskrstimo sa zločinima i patnjama koje decenijama trpimo, i da počnemo da donosimo društvene odluke u interesu većine radnog naroda, jeste da raskrstimo s kapitalizmom i svim njegovim zastupnicima. A političku snagu potrebnu za takvu, radikalnu sistemsku promenu imamo najpreči zadatak da sami izgradimo.